Правда

Пре тога смо такође добро прошли пред такође неумољивим испитивачима из Брисела и квалификовали се за коначно отварање преговора о уласку у ЕУ. Добили смо тројку. Петица је, по објашњењу премијера, изостала само зато што инсистирамо на добрим односима с Русијом. Нема везе то што још нисмо савладали лекцију о слободи медија. Ако се томе дода и победа на гласању о пријему Косова у Унеско, онда се може стећи утисак да нам заиста "иде много добро". Срећу, додуше, кваре закаснели извештаји о губицима државних предузећа из 2014. који показују да су она готово неизлечиви болесници, и неке друге ситнице које слику нашег напредовања чине мање идиличном од оне званичне. С обзиром на то да је коначна мера сваке политике како људи живе, неизбежна је дилема – коме да верујемо: сопственом искуству или званичним тумачима наше стварности? Како да реалност, то јест Србију, ставимо на полиграф? Чак и кад би било начина за то, да ли би нас обрадовало да сазнамо истину? Одговор на ово питање ће нас, да употребим речник таблоидног новинарства, изненадити. Сваки наш политичар би, наиме, "прошао на полиграфу", тој справи која је само овде постала такорећи врховни арбитар који разврстава поштене од оних који то нису. Технологија која је оспоравана још од како је пре око 90 година први пут примењена, не би, додуше, оверила да говоре истину – него само да раде свој посао. Да, дакле, лажу. Не зато што то желе, него што морају. Политика је, по дефиницији, посао освајања и очувања власти, што значи да је циљ сваког политичара – победити на следећим изборима. Политичке партије свугде у свету номинално су организоване око своје идеологије и програма за њено остварење, али у стварности су само групе чији је циљ да освоје и задрже власт. Као такве, нису непристрасни тумачи стварности – политика је далеко од тога да буде уметност саопштавања истине. Политичари лажу и зато што ми то од њих очекујемо: да нам кажу да нам је добро и да ће нам бити боље. Кад то још ороче, а онда не испуне, опет мало ко жели да чује истину, већина тражи нову утеху. Стварност је сложена, а знање просечног бирача да је схвати ограничено. Због тога прихватамо објашњења политичких тумача за које смо гласали, било да су власт или опозиција. И притом верујемо само у оно што желимо да верујемо. "Свима обећавај све. Најбољи начин да се бирачи придобију је да им се говори оно што желе да чују. Људи су незадовољнији кандидатима који ништа не обећавају, него онима који, кад су изабрани, дата обећања не испуњавају…" Ово није савет неког модерног гуруа политичког маркетинга, па ни његовог изумитеља Макијавелија, наведени цитат стар је више од две хиљаде година: реч је о упутствима које је за Марка Тулија Цицерона, кандидата за римског конзула, припремио његов брат Квинтије. Ништа се, дакле, у односу политичара и народа није променило за два миленијума. Сваки политичар, наиме, данас је пред дилемом коју лако решава: да буде поштен или да буде изабран. Наравно, нико од њих неће признати да лаже: без обзира на то колико је стварност лоша, наћи ће начина да је брани и хвали. Да ли сте – од било кога ко је на власти било где – чули овакав одговор на критику: "То је добар аргумент, преиспитаћу свој став". Кад политичари демантују чињенице – утолико горе по чињенице. На располагању им је, наиме, широка лепеза еуфемизама за лагање: то што су некад рекли "истргнуто је из контекста"”, "погрешно интерпретирано", преувеличано, спиновано... Резултат је, дакле, да политичари никад не лажу, иако то увек чине. У том погледу, сви су они верни следбеници Лењина, коме се приписује правило да много пута поновљена лаж постаје истина. Свега овога, наравно, не би било да није садејства медија, који, како то објашњава један од најутицајнијих комуниколога данашњице шпански професор Мануел Кастелс, "можда нису у могућности да људима кажу шта да мисле", али ипак "имају главну улогу утицања на то о чему ће да мисле". Власт је, наиме, медијима примарни извор информација о главним животним питањима, па је свакој – подједнако Вучићевој и Обаминој – стало до контроле сваке комуникације, наравно, у мери у којој им то дозвољава реална моћ. А у избору и пласману тако добијених вести, медији такође нису нити објективни нити непристрасни колико то тврде: и они, што речито потврђује таблоидни медијски рат којем присуствујемо, имају своје интересе, политичке и пословне (које није могуће раздвајати). Тешко је, дакле, данас препознати истину, а много је лако преварити полиграф. Утешно је једино да политичко варање успева неко време, али никада све време, упркос томе што већина бирача никако да схвати како је демократија и систем у којем "после гласања нема кајања".