Правда

Ипак, саосећање у тузи и болу не сме помутити разум. Потребна је и хладна анализа узрока и последица убиственог дивљања терориста. Европска цивилизација, на жалост Европљана и човечанства, не може се свести на бесмртне идеале, јер је огрезла у неправичном и неретко нељудском поступању према неевропљанима. Не ради се само о злочинима које су колонијалне силе чиниле зарад похлепе својих капиталиста и самих метропола већ и о послеколонијалном управљању периферијом капиталистичког света у садејству са савезником преко Атлантика. Ово управљање било је и јесте неначелно и неправично, остављајући све већи јаз између развијеног центра и експлоатисане и осиромашене, каткад ратовима обогаљене, периферије. У ратовима Израела и његових арапских суседа, САД и ЕЕЗ, потом ЕУ,стављали су се на страну мале нуклеарне силе (израелско нуклеарно оружје их притом никада није бринуло, док се неарапском али исламском Ирану замера и пука намера производње оваквог оружја). Претежно муслиманско становништво Палестине и суседног Јордана, у којем избегли Палестинци чине половину становништва, много је пропатило, а неправда је утицала на поступно верско фанатизовање. Французи су осам година (1954–1962) ратовали против алжирске независности, јер су сматрали Алжир ништа мање француским од Бретање или Провансе. Отац тренутно најпопуларније француске политичарке Марин ле Пен, Жан-Мари, борио се као падобранац, припадник Легије странаца, како у Вијетнаму тако и у Алжиру. Доцније се хвалио да је учествовао у мучењима Алжираца, али никада није за недела одговарао, иако су распрострањена мучења којима је колонијална војска подвргавала Алжирце (погинуло их је више од милион) поређена са "гестаповским методама". Након Алжирског рата, француски насељеници масовно су напустили Алжир и населили се углавном у југоисточним пределима Француске. Тамо и у Паризу има највише арапских досељеника, а ради се и о традиционалном упоришту француске крајње деснице. Арапи су у Француској територијално сегрегирани и за њих су, по правилу, резервисана најслабије плаћена занимања. "Домаћи" радници их опажају као отимаче послова и социјалне помоћи. Ово је и главни разлог што су не само у Француској већ и диљем Европске уније радници напустили интернационализам левичара и приклонили се крајњој десници, која их привлачи ксенофобично-националистичким слоганима и социјално-шовинистичком политиком. Расизам и исламофобија обузели су умове и душе нижих друштвених слојева, а странке тзв. умерене деснице, у тежњи да одговоре на изазов крајњих десничара, и саме прибегавају исламофобији. Наиме, потоња није политички некоректна као антисемитизам: ако изговорите нешто што спада у антисемитизам, лако ћете завршити у затвору, али зато до миле воље можете дати себи исламофобичног одушка. Истовремено, НАТО бомбардује претежно муслиманске земље, када год то пожели. Пред агресију на Либију, која је потпуно разорила, поделила и обогаљила једну од најпросперитетнијих арапских држава, главни ратни хушкачи били су бивши француски председник Никола Саркози (данас заговара разгоревање рата у Сирији) и бивши италијански премијер Силвио Берлускони (обојицу је раније пуковник Гадафи финансирао новцем грађана Либије). Данашња Француска, предвођена социјалистом Оландом, понукана ваљда "успехом" смењивања Гадафија, бомбама би најурила с власти Асада (и Русија бомбардује, али у Асадову корист), делећи ту одговорност са САД. Читаве породице Сиријаца и Либијаца беже од рата, али им се прикључују и поједини "спавачи", попут оних већ"пробуђених" пре неколико дана у Паризу. Религијом опијени, а осиромашени, неправедним и агресивним односом САД, ЕУ и НАТО према муслиманима дубоко фрустрирани и услед читаве ситуације очајни, неки муслимани прибегавају терористичким злоделима. Пошто не могу да се супротставе надмоћном агресору на бојном пољу, нити да од бомби заштите сопствене породице, они се свете немилосрдно убијајући невине цивиле, било разносећи руски авион над Египтом било пуцајући насумично по Паризу. Ко је следећа мета? Да ли ће ЕУ, руководећи се исламофобијом, постати фашистоидна тврђава?