Правда

Русија је у последње време чинила све што је могла како би избегла конфликт са Турском: провладини медији углавном су хвалили Ердогана, трудили су се да не помињу нелегалну трговину нафтом са Исламском државом, организацијом забрањеном на територији Русије, прећуткивали подршку владајуће партије у Анкари Муслиманском братству у Египту и кримско-татарском Меџлису у Украјини. Уздржавали су се када се радило о онима који су били најзаинтересованији за неуспех сиријске операције руског војног ваздухопловства и који су, по свему судећи, предузимали најразличитије напоре како би Русији нанели највећу могућу штету. Руска дипломатија водила је политику у више смерова, настојећи да се без потребе не сукобљава ни са Израелом, ни са Саудијском Арабијом, нити Египтом. Турска је углавном сматрана готово приоритетним трговинским партнером иако се наши спољнополитички интереси разилазе по свим питањима, како у Сирији и Египту, тако и на Криму. Ипак, покушавали смо да Ердогану не дамо повод да нас сматра противником. Међутим, турски председник, који је коначно однео победу на парламентарним изборима и прокрчио себи пут ка председничком систему власти, схватио је да је дошло време да дела одлучно. Запад ће му, ако устреба, чувати леђа. Обама очигледно не воли Ердогана, али ваља признати да Ердоган није никакав изузетак, он не воли ни саудијске шеике, ни Асада, ни Нетанијахуа, ни Путина. Међутим, шта год да мисли Обама, Турска је заштићена уговором о колективној безбедности, потписаним са земљама Северноатлантске алијансе. Напасти Турску исто је што и напасти НАТО.

Дегенерик, иза кога стоје пајтоси

То значи да Анкара може да ради шта год хоће, да спонзорише исламисте у Египту, тргује нафтом са Исламском државом, обара руског ловца, као и да то хвалисаво признаје. Наводно, не, то није била грешка, то је наших руку дело. Хајде пробај да удариш, у моју одбрану стаће скоро цео свет. Жаргоном речено, „дегенерик“, злочинац, који ради шта год хоће, знајући да ће се, ако се нешто деси, за њега заложити пајтоси. Пајтоси за сада размишљају шта да раде са „дегеном“. НАТО пакт је сазвао састанак, размотрио ситуацију, донео оптимално решење. Ако дегенерику покажу где му је место, позову га на одговорност, нема проблема, Русија може да настави борбу са Исламском државом, а коалиција са Западом у тој борби ће се чак учврстити. Као да постоје одговарајући сигнали у корист таквог решења ситуације, Меџлис је неочекивано наложио (тако стоји у информацији) обуставу енергетске блокаде Крима. Можда су западни савезници ставили до знања својим пријтељима да су предалеко отишли. Али, с друге стране, Пентагон је већ практично опрао руке, веле, расправите сами, мада кршења закона наводно није било. Дакле, ако Запад осуди Ердогана због обарања ловца, онда ће status quo бити поново бити успостављен. План А функционише. А, у случају да не осуди, а највероватније неће? А ако и то није све? Да ли Русија у том случају има план Б? Поставља се питање да ли смо у најгорем случају спремни да одаберемо чврст изолационистички курс? Без претеривања, без непотребне патетике, али оштар и недвосмислен курс. Лишен баршуна, који се манифестује у скоро свакој телевизијској емисији у којој опојно миришу отровна испарења фамозних „хиљаду цветова“. Курс лишен ситуације у којој представник МСП говори о одсуству вредносних неслагања са Западом, а челни човек главног пропагандног ресурса који се емитује у иностранству признаје да су наша размимоилажења са САД слична неслагањима две државе у оквиру САД. Лично ми се свиђа тај баршунасти свет, и ни у ком случају не горим од жеље да га изгубим. Лично ми је врло удобно. Али, ако се Русија повуче из Средоземља, тешко да ће се сместити у Мински формат, а то значи да ће мале шансе за „отопљење“ руско-европских односа заменити такви „мразеви“, у поређењу са којима ће садашња клима изгледати једноставно бањски. Каква у ствари она и јесте.

„Шта је то за нас Тиренско приморје...“

Не желим да описујем предстојеће страхоте, ионако је жалосно. Али очигледно да и Запад треба да буде заинтересован за наше садашње „попуштање“, као и Русија. Али, авај, лидер Запада, САД, то за сада вешто скрива. Али узалуд. Видимо да се европске земље, рецимо Француска, према овој ситуацији не односе толико безбрижно. Французи схватају да, ако се Русија повуче са Средоземног фронта борбе, Американци никако неће одмах стићи. Они ће наставити несналажење у најједноставнијим ситауцијама, тражећи међу екстремистима-џихадистима опозиционаре искрено привржене идеји демократије. И, док се Американци буду бавили омиљеним послом – потрагом за демократама у табору исламиста – режим у Дамаску ће стварно пасти и, заједно са серијом нових геноцида на Блиском Истоку, распламсаће се борба Титана, група окренутих Туској, Саудијској Арабији и Катару. Да не помињем Иран, који ће се свакако херојски бранити од регионалних отимача. У међувремену, на петродоларима ће се формирати и недавно рођени терористички калифат, који ће пре или касније бацити на колена северни део Средоземног мора. Ако се, дакако, западне земље не сете Черчиловог аманета и не почну да тамане народе на југу Средоземног мора отровним гасовима, ако не и нечим горим.

А Русија?

Русија ће посматрати тај крвави ужас са леденом равнодушношћу. А љубитељи и познаваоци европске музе сетиће се, можда са дозом меланхолије стихова проклетог немачког песника: Шта је за нас Тиренско приморје, Шта нам значи долина маслина – Средоземље Истрошени мотив. Влага из „грла“ кратера Исчезла је заувек Пусти су испод Хомеровог неба Бели градови. * * Превод стихова Готфрида Бена је са руског језика, није уметнички, већ информативног карактера (прим. прев.).

Прочитајте још:ЛАЗАНСКИ: Турска избачена из игреСтатус руских пилота у невољиПутин, Али Баба и 40 разбојника

Извор: Известия, Нови Стандард