Правда

Нови штрајк је отказан јер је, како је саопштио синдикат УФО, менаџмент направио значајне уступке у преговорима у којима синдикат покушава да за својих 19.000 чланова обезбеди отпремнине уколико оду у превремену пензију. Иако борба кабинског особља "Луфтханзе" за боље плате и услове пензионисања траје већ две године, разни штрајкови у немачким компанијама и службама обележили су 2015. годину, тако да се многи питају да ли је Савезна Република Немачка постала, како ју је недавно у једној анализи дефинисао минхенски дневни лист "Зидојче цајтунг", "штрајкачка република Немачка". Овај назив није без разлога, будући да је Немачка ове године по броју радних дана проведених у штрајку претекла Француску, у којој су синдикати традиционално склони штрајковима. Само у првој половини године у Немачкој је на штрајкове "потрошено" више од 350.000 радних дана запослених у различитим областима, што је драстично повећање у односу на целу прошлу годину, када је било укупно 156.000 радних дана проведених у штрајку, док је 2010. године тај број износио 28.000. Јануар ове године обележили су штрајкови упозорења, које је организовао највећи немачки синдикат – синдикат металаца ИГ метал. На један сат рад је обуставило на десетине хиљаде запослених у савезним покрајинама Баден-Виртемберг, Хесен, Баварска, Рајнланд-Пфалц и Северна Рајна-Вестфалија. У металској и електроиндустрији у Немачкој ради 3,8 милиона људи, а синдикати за њих траже повећање зарада од пет и по одсто ове године и веће бенефиције за раднике када су пред пензијом и ако желе да у току рада наставе са образовањем. Иако послодавци у индустрији нису били срећни због захтева синдиката, преговори су настављени и дошло се до компромиса, па правих штрајкова није ни било. Али, такве среће у Немачкој нису они који не раде у индустрији, као што су васпитачи и васпитачице у вртићима, медицинске сестре, поштански радници, машиновође, кондуктери у возовима, пилоти и кабинско особље. Они нису имали другог избора до да штрајкују. Тако су машиновође "Дојче бана" штрајковале у неколико наврата, а последњи штрајк немачких железница трајао је недељу дана, унеколико паралишући саобраћај у целој земљи, коштао је националну привреду око пола милијарде евра. За већу плату и боље услове рада у више наврата штрајковало је и око 140.000 радника немачког поштанског и логистичког гиганта "Дојче пост", тринаест пута пилоти и остали запослени у "Луфтханзи", а минулих дана то најављују и радници немачког огранка "Амазона", и то баш уочи божићних празника, када имају највише посла. Велики број штрајкова довео је многе до тога да се запитају где нестаде савршени немачки послератни привредни модел, у којем су синдикати играли огромну улогу и ступали су у штрајк тек у ретким случајевима заоштрене социјалне борбе. Синдикати су много више постизали тако што су са послодавцима склапали колективне (тарифне) уговоре за поједине привредне области и кроз учествовање у избору чланова управних одбора великих предузећа. Штавише, законом је регулисано учешће немачких синдиката у овом процесу одлучивања, који добрим делом личи на некадашње радничко самоуправљање у бившој СФР Југославији, осим што је овде у питању приватни капитал. Због свега тога немачки синдикати нису ни морали да штрајкују, али такозвана Харцова реформа, спроведена у време канцелара Герхарда Шредера, драстично је либерализовала немачко тржиште рада и омогућила компанијама да запошљавају раднике преко посредничких агенција и тиме избегну да и тим новим запосленима обезбеде све бенефиције за које се изборио синдикат. Осим тога, цео систем је направљен да се смање трошкови рада, то јест плате радника. Тако је у анализама утврђено да су у периоду од 2003. до 2013. трошкови рада у Немачкој, у поређењу са Француском, Италијом и Шпанијом, пали за 15 одсто, при чему чак ни тај пад реалних плата у Немачкој није било равномеран. Како је пре три године утврђено у једном владиним извештају о сиромаштву, зараде су порасле у вишим платним разредима, док су оне у нижим платним разредима знатно опале. Осим тога, између 1998. и 2008. број запослених са уговором на неодређено време пао је за 800.000, док је број запослених на одређено или унајмљених по сату преко посредничке агенције порастао за 2,4 милиона. Тако је 2012. сваки пети запослени у Немачкој радио на основу овог нетипичног уговора, док је тек половина запослених била „покривена” колективним уговором. У свему томе лежи разлог за немачки привредни успех, али и за све чешће штрајкове оних професија које нису део извозно оријентисане индустрије. Међутим, актуелна влада демохришћанско-социјалдемократске канцеларке Ангеле Меркел, иако је први пут законски у Немачкој увела минималну зараду, донела је и закон којим се "крешу" крила синдикатима. У мају је Бундестаг усвојио Закон о уједначеним тарифама, који драстично ограничава представљање радника, па ће у преговоре са послодавцима моћи да улазе само синдикати у које је учлањена већина запослених у одређеној фирми или бранши. Поједини стручњаци за право упозоравају да је овај део закона није у складу са немачким уставом, који гарантује право на штрајк и радничку борбу. Но, чак и да га обори немачки Савезни уставни суд, евидентно је у ком правцу иду радничка права у Немачкој.