Правда

На први поглед, разлике између два случаја су огромне. А најважнија је та да је Ђукановићев режим на власти већ четврт века, док је Вучићева влада, формално гледано, ових дана прославила тек годину и по дана, односно нешто више од три године од како је Александар Вучић постао фактички најмоћнији човек у држави. Другим речима, чак и да не постоји ништа друго спорно, већ сама дужина боравка на власти представља проблем за Ђукановића и буди подозрење у погледу природе тог режима. С друге стране, Вучићева владавина је још релативно краткотрајна – при чему он различитим техникама (ванредни избори, реконструкције) ствара утисак као да је још и млађа него што стварно јесте. Премда се последњих месеци почело стидљиво говорити и о неким стварима везаним за Вучићево окружење (послови Синише  Малог, афера „ветропарк“, улога кума Николе Петровића...) о Ђукановићевим аферама, пословима, фамилији и кумовима нашироко се прича и пише већ годинама, како у Црној Гори, тако и у региону. Коначно, није без значаја ни то што Ђукановић против себе ипак има једну релативно снажну и релативно сложну опозицију (или макар њено језгро), као и неколико најутицајнијих медија у земљи, док је у Србији тешко рећи ко је слабији и у горем стању – да ли медијска или политичка опозиција. Али постоје и неке интересантне аналогије и структурне сличности. Као прво, и Вучић и Ђукановић су до апсолутне власти дошли неком врстом „дворског пуча“ унутар ДПС-а, односно СНС-а, па су тек након тога, ту своју власт ретроактивно легитимисали на изборима. Као друго, обојица су у политику ушли млади и обојица су у већ поодмаклим годинама доживели неку врсту „просветљења“ и за 180 степени обрнули свој политички ћурак. Обојица су склони ауторитарним решењима и имају таленат и навику да моћ селе са собом, независно од функције на којој се тренутно и формално налазе. (И обојица имају „аполитичног“ и пословно врло успешног брата.) Коначно, обојица су свој политички успон почели као српски националисти (један леве, а други десне провенијенције) – и обојица су у неко доба схватили да им је много паметније и исплативије да потпуно промене плочу. Обојица су преузели идеологију од својих љутих политичких противника и тако их практично уништили (Ђукановић либерале, а Вучић ДС). Обојица су на почетку били велики „русофили“, а данас су ватрени „западњаци“.  С тим да Вучић још покушава да балансира (на крају крајева, премијер је Србије, коју једино руски утицај и руски вето штите од потпуног признања независности Косова или од оптужујуће резолуције Савета безбедности за геноцид у Сребреници), док је Ђукановић са увођењем санкција Русији и срљањем у НАТО пакт дефинитивно прешао антируски рубикон. Заправо, право је чудо (мада би се то „чудо“ вероватно дало разложити на своје коруптивне сегменте) како је и колико је дуго Ђукановић успевао да у једном делу и црногорског и српског јавног мњења – а чини се чак и у неким руским дипломатским круговима – одржава илузију како он, заправо, „није одистински за НАТО“, као и да „није против Србије“ (него је само, тобоже, жртва Милошевићеве, Коштуничине и Тадићеве негативне пропаганде). Практично, тек у овој 2015. години маске су, чини се, дефинитивно пале и Мило, притиснут са разних страна, морао да покаже своје – не може се то, нажалост, другачије дефинисати – право, антируско и антисрпско лице. Ђукановићеве директне оптужбе на рачун Москве да стоји иза подгоричких демонстрарција и гласање за пријем Косова у УНЕСКО само су логично и поучно финале једног дугог – мора се признати, вештог – али крајње непринципијелног и неморалног лутања по лавиринтима балканске политике. Па чак и сада, када су ствари у вези Ђукановићевог лика и (не)дела постале више него очигледне и транспарентне, нађе се ту и тамо вајних српских „патриота“ који га, ако не баш сасвим отворено бране, а онда макар муте воду и „бескомпромисно принципијелно“ нападају Ђукановићеве критичаре. Добро их упамтите – јер то су важни протагонисти регионалног политичког канцера. Заправо, ако још има дилеме ко је ко и ко је шта на српској политичкој сцени, треба само погледати какав му је однос према Ђукановићу и актуелним догађајима у Црној Гори. И одмах се разне „демократе“, „патриоте“, „србенде“, „људскоправаши“ и „русофили“ (дакле, особе и са једног и другог дела политичког спектра) своде у своје реалне, агентурне и/или интересџијске оквире. У суштини, однос према ЦГ режиму представља својеврсни лакмус који далеко надилази тренутни значај црногорске тематике у српском јавном животу и морао би да буде један од главних оријентира приликом актуелних и будућих политичких разврставања на српској и балканској политичкој сцени. (А можда може бити и врло користан водич за неког нпр. руског или западног посматрача локалних прилика.) Јер, ако неко још увек може имати – или се правити да има – неке дилеме у погледу демократских капацитета или геополитичких афинитета Александра Вучића и „СНС Србије“, када је о Ђукановићу и његовој политици реч, дилеме напросто нема и не може бити. И управо зато – молим вас, апелујем и не без разлога понављам – обратите пажњу на ове српске квазипатриотске јуноше (наравно, и оне квазидемократске, али су они углавном већ проваљени), на њихову речиту „шутњу“, или на њихове фантастичне и понекад заводљиве теорије које, када се разгрне реторичка и конспиролошка магла, некако увек резултирају поентом, која се не изговара, али се на њу упућује. Да Вучић није лош (само се прави), и да Мило није лош, и да Цане није лош, и да Беба није лош – и да су најопаснији они који их актуелно критикују и руше. Ђукановићев режим је вишеглава хидра, чији пипци сежу дубоко кроз српске политичке, пословне, медијске, обавештајне и криминалне кругове. И то како оне прозападне, тако и оне, декларативно, проруске и националне. (Зато је, поред осталог, тако дуго и успевао да обмањује Москву у погледу својих правих намера и планова.) Са више различитих и добро обавештених страна чуо сам податак да је, својевремено, током рада на пројекту отцепљења од Србије, Ђукановић овде у Београду масовно финансирао не само поједине другосрбијанске подржаваоце, него исто тако и најљуће противнике црногорске независности, не би ли пласирањем њихових антицрногорских, често примитивних и „пљувачких“ изјава придобијао јавно мњење у Подгорици. (Нешто слично ради и данас, перфидно подстичући идеологију тзв. „србијанства“ и распирујући антицрногорско расположење у у Србији.) А можемо само замислити шта је тек радио и ради у самој Црној Гори. И зато је пука илузија, наивност или лицемерје очекивати да ће се у отпору према Ђукановићу окупити нека анђеоски чиста и беспрекорна бића, које ће у потпуности одговарати вашем или мом етичком и политичком укусу. Наравно да неће. Али то не значи да су „сви исти“, „сви купљени“, „све безнадежно“ и да је најбоље пустити Мила да влада још 10-20 година. Ђукановић је шампион политичке дуговечности и идол свима који имају сличну ауторитарну амбицију и политички стил. А Вучић има и сличну амбицију, сличан стил и слично окружење. И вероватно због тог окружења и заједничких веза српски премијер (као, уосталом, ни председник) поводом догађаја у Подгорици није рекао буквално ни једну једину реч. Иако је више него познат по томе што радо и спонтано коментарише све живо, од привреде и спорта, до регионалне и светске политике. Али то не значи да ове догађаје пажљиво не прати и да из њих неће извући неке закључке и поуке. Можемо се само надати – исправне. У противном би се лако могао наћи на („Миловом“) путу који, заправо, уопште није тако сјајан и привлачан као што се можда наизглед чини. Тим пре што свакако неће моћи да чак ни издалека рачуна на Ђукановићеву политичку дуговечност.  Баш као што не поседује ни његову способност, сталоженост и вештину. На крају крајева, Ђукановић је политички сахранио и наџивео и Милошевића и Коштуницу и Тадића, направио какву-такву државу – на жалост, на антисрпским темељима – и, макар ради обезбеђивања имунитета од разних међународних истрага, обновио црногорску државност. А Вучић је, насупрот њему, некакву државу и државност наследио и сада их само свакодневно крцка, брука, урнише и упропаштава. И за разлику од свега осталог, ово последње ради страховито успешно и брзо.