Правда

Што би рекао Александар Родић – где престаје страх, почиње истина. Апсолутно сам сагласан. И признајем да сам, веома дуго имао страх од медија, и од онога на шта су све спремни када им саопштиш неке истине. Али, сваки страх, па и мој, мора негде да престане. Мој, ево, на Танјугу и Куриру. Први су, последњих дана, постали, преко ноћи, кичма српског новинарства, темељ и окосница националног идентитета и државног суверенитета, најсјанији од свих сјајних драгуља домаћег журнализма, а други, опет преко ноћи, највећа жртва цензуре, аутоцензуре и притисака на медије. Прве сам, како видим из осталих медија, лично угасио, а друге сам, као министар информисања у овој земљи, изгледа изложио прогону и цензури, у тој мери, да су, на крају, морали да напишу отворено писмо, читавој Србији. А све је почело тиме, што су и једни и други сазнали истину. Танјуг – да нико неће да га купи. Курир – да постоје извесне, законске, препреке да он купи Политику. Да све буде црње, ова влада се, па ни ја, нити било ко други, укључујући ту и премијера, није мешала ни у куповину Танјуга, ни у некуповину Политике. Једино се, у оба случаја, позивала на стриктно поштовање закона. У случају Танјуга, тражено је да се, у року од 15 месеци, од оног дана када је, у складу са усвојеном медијском стратегијом, изгласан сет медијских закона, припреми за приватизацију, нађе купца, или пријави за поделу бесплатних акција запосленима. Пошто ништа од тога нису урадили, господа из Танјуга су одлучили да се прогласе за жртве, и да своју одговорност пребаце на владу. Пошто су драгуљ и кичма, ко год неће да им помогне, а пре свега влада, пристаје, у старту, да буде проглашен за онога ко ломи новинарске кичме и гаси медије. А то што такав драгуљ нико на овом свету није хтео да купи, то што су неодговорни према себи и запосленима, то што нису способни да постоје без државних, то јест пара пореских обвезника – нема везе. Као што никакве везе нема то што сваки закон треба да се односи на све и да важи за све. За њих – није потребно. Прогласили су се превише важним да би било шта за њих важило. Па и закон. У томе им се, по сопственој важности, придружио и Курир. Зато што, у овој нити у било којој другој земљи, није довољно да објавише да си власник Политике, да би то и био. Закон прописује низ претпоставки које најпре мораш да испуниш, од оних које предвиђа сам уговор, ако га има, до оних које претпостављају важећи прописи у свакој земљи, а могу да буду везани за порезе, бонитет, порекло новца, монополски положај, или било шта друго што је законодавац предвидео. Курир, дакле, још није постао власник Политике, а не кажем, нити ћу да се у то мешам, да то и неће да буде, када испуни све законске претпоставке, али је, уместо тога, и због тога, постао највећа жртва прогона, од Беча до Владивостока. И опет је крива влада, а самим тим и ја, јер га, како наводи притискамо. И пошто сам лично одговоран, хајде нешто да кажем о тим притисцима. Да почнем од Курира. Његов оснивач је ухапшен и послат у затвор. Усвојен је медијски закон по којем и за све остало што неко пише, такође може да следи затвор. Представници владајуће странке су добили своје канцеларије у Куриру и дневно га уређују. Курир је натеран да, за туђе паре, иступи као купац разних медија, а све за владајућу странку. Ужасно, зар не? Једино што се није догодило ни данас, ни јуче, ни у последње три године. Догодило се, заиста, тамо 2008, 2009 и 2010. године, у време владавине Демократске странке, у време неких других министара културе и информисања, али, све то, није било довољно да страх престане и да се појави писмо којим се Курир извињава Србији и говори – Доста! Изгледа да се људи у Куриру, у то време, нису осећали довољно важни. Данас се осећају. И, лично ми је драго због тога. Као што ми је драго што се ЦИНС пријавио на конкурс за пројектно финансирање и затражио, од државе, више од два милиона динара, да пише о држави. Одлучиће комисија, али, бар за почетак, ова влада је то омогућила. Као што је, у последње три године, дакле у време владе страшног Александра Вучића, његове аутократије, цензуре и прогона, и његовог невидљивог министра информисања, омогућила да добијемо сет медијских закона на које нико у Европи није ставио ни једну промедбу, и омогућила да држава изадје из медија, и да институције коначно добију шансу да се конституишу и да раде по правилима која ваżе за све, то јест да сви медији имају једнаке стартне позиције, а не да неко буде важнији а неко мање важан. И некако, у то доба највеће цензуре, аутоцензуре и гашења медија – медији имају већи простор и слободу да пишу о чему год хоће и како год хоће, и при том су, институционално, заштићени више од било ког политичара, па и самог премијера. Сет закона о информисању предвиђа право новинара на објављивање тврдњи и изношење ставова и мисљења. И не може због тога да им престане радни однос, да им се смањи уговорена зарада, нити могу да због истините тврдње, става, на било који начин буду дискриминисани. Имају право да одбију налог уредника, да се не потпишу испод измењеног или нарученог текста. Могу слободно да оснивају удружења, и та удружења могу да се удружују због наступања пред судом. Дефинисан је и, по први пут, јавни интерес у области јавног информисања који казе да је истинито, непристрасно, правовремено и потпуно информисање свих грађана, управо тај јавни интерес. Све то су, током ове владе, добили медији. Али, добили су још нешто. Одговорност за то шта раде и како раде. Одговорност за читаоце, за своје пословање, за поштовање основних узуса професије. И то, та одговорност, није у рукама владе, него је остављена њима, да њоме рукују у оквиру професије и разних својих удружења. И то им се, ни најмање не свиђа. Зато, када не могу да надју купца, или организују наплату претплате, кукају на владу. Када се посвађају медјусобно, власници једних медија, са власницима других, опет кукају на владу. И тврде да су изложени цензури и аутоцензури.

Прочитајте још:Добри и лоши СрбиЈАЧИ ОД ЕНГЛЕСКОГ: Овај језик ће бити глобално најпопуларнији!

Без обзира на то што им држава није бранила да, на пример, учествују у политичкој кампањи у сасвим другој држави, и то отворено навијајући за једну политичку опцију. Нешто им није радила аутоцензура када су на насловној страни обајвили – Мило пао. Нити је било какав облик цензуре, или аутоцензуре примећен када су у свађи са другим власницима медија користили своје насловне стране и то на највулгарнији начин, што је, и иначе, нека врста правила у српском медијском простору, који, по закону, уређују сами медијски радници. Ништа од тога. Аутоцензура постоји само у случају Александра Вучића, и мене као његовог Гебелса. И ми смо и цензуру увели, и то такву да нема дана да Курир, и сви остали, не пишу о мени, а и о њему и, посебно, његовим кадровима. И то је у реду. Пишите. За то се ова влада и борила. Пишите о свему и пишите свима, целој Србији, Извињавајте се и кукајте, али једну ствар немојте да заборавите. Закон ћете морати да поштујете. И само по том закону, и у складу са њим, ћете и да постојите и да купујете друге медије. А ваше колеге, оне у чијој је одговорности средјивање медијског простора и преузимање одговорности за стање у којем је, нека саме кажу, коначно – да ли је ова влада та која је нешто радила и урадила за медијски простор у Србији, или сте то ви, из Танјуга и Курира. Иван Тасовац Извор: Политика