Правда

Јовановић пише да грађани Србије већински подржавају принцип "чврсте руке", а да смо на безброј примера видели да је тоталитарна власт увек одличан параван за криминал, корупцију, демагогију, популизам... Јовановић у тексту пише и о "нашој традиционалној незаинтересованости за модернизацију државе". Преносимо текст у целини: У Србији, пословично неодлучној око тога шта би желела да буде и неспремној да уради оно што је неопходно да би постала боља него што јесте, питање људских права најчешће се своди на унапред изгубљену битку која је остављена на леђима једног уског исечка нашег политичког спектра, неколико партија, невладиних организација и храбрих и одлучних појединаца. Оно што разликује успешне од неуспешних земаља, не само у процесу изградње праведнијег, модернијег и бољег друштва, него и у изградњи функционалне и одрживе економије, је потреба за променом система вредности коју је успевала да изнесе до краја критична маса, која је у томе препознавала сопствени интерес, код успешних земаља, док је код оних неуспешних, једна, увек иста или слична, увек једнако слаба мањина то покушавала да уради мимо разумевања друштва које покушава да мења. Међу те друге, неуспешне, нажалост спада и Србија, не само данас, него и последњих сто или двеста година, сведочећи своју неспремност честим и бруталним сменама сваког владара који је желео да је промени, док се сама давила у увек истом или сличном народњаштву или напредњаштву. Данас у Србији више од седамдесет процената одраслих људи даје предност „чврстој руци“ наспрам демократске процедуре, погрешно градећи своје уверење да је баш чврста рука та која прогони кривце а награђује праведнике, иако смо до сада, на свом и безброј других примера, могли да се уверимо да увек буде обрнуто, да је тоталитарна власт увек одличан параван за неспособност, глупост, криминал и корупцију, за демагогију и популизам који су Србију уништили макар исто онолико колико су је кроз историју уништавали најљући непријатељи. Владавина чврсте руке је увек систем у којем они који ћуте и не буне се прођу само мало мање лоше од осталих. У данашњој Србији медији и највећи број људи који их прате, су потпуно ван сфере у којој би се могла развити дебата о било ком суштинском питању, посебно о људским правима, која су и онако, за људе преморене бескрајном транзициом, разочаране у све и свакога, на крају остала нека апстрактна ствар коју нам гурају под нос европске бирократе које слабо разумемо или политичари које више не можемо да слушамо. Наша традиционална незаинтересованост за модернизацију државе, коју је увек најлакше на први поглед премерити оствареним степеном људских права и слобода, није се много мењала ни у тренуцима кад је већ на први поглед било јасно колико сваки сегменат живота боље функционише у државама које су сваком свом грађанину обезбедиле право да слободно мисли, ради, говори, воли и, на крају, живи. Данас кад Европска унија и сама пролази кроз период колебања и дезоријентације, кад је једнако колико и економска криза, криза са избеглицама и тероризам, угрожавају и сопствене слабости, центрифугалне силе у неким земљама, неспособност да се живи по утврђеним правилима у другим или жеља за затварањем у сопствене границе у трећим, спремност Србије да мења своје навике и заблуде изгледа мања него икад. У таквој Србији, у којој су „промене“ и „реформе“ постале толико потрошене речи да их избегавају чак и политичари, у Србији у којој смисао отварања преговора са ЕУ и трансформација коју земља треба да доживи отварајући и затварајући приступна поглавља, енигма чак и за оне који владају земљом, борба за људска права и за вредности које су свет учиниле бољим него што је икад био морају да буду приоритет сваког одговорног човека, морају да буду у језгру сваке одговорне политике, морају да буду у фокусу новинара, активиста и јавних личности који, осим што желе да се поштено баве својим послом, желе добро својој земљи. Када смо говорили о потреби да се Србија дистанцира од злочина које је направила свуда где је успела да добаци војску, када смо одавали почаст жртвама у Поточарима, отетим у Штрпцима или у Сјеверину, када смо тражили да се казне они који су чинили злочине на Косову или у Хрватској, радили смо то не само зато што је то цивилизацијска дужност и израз емпатије са породицама жртава. Радили смо то је знамо да ће Србија коју остављамо деци бити боља и сугурнија земља кад у њој не буду живели злочинци и кад њом не буде владала политика која злочинце брани. Када смо ходали у Паради поноса радили смо то не само да бисмо били уз раме са пријатељима који се боре за елементарна права која им држава и друштво не признају и газе. Радили смо то зато што знамо да ће свако ко је данас спреман да се физички разрачунава са учесницима Прајда сутра убијати зато што се другачије зовете, другачије изгледате, другачије мислите или на крају, зато што уопште мислите. Када смо помагали избеглицама и тражили разумевање и емпатију за људе у невољи, радили смо то не само зато што смо сви потомци некаквих избеглица, не само зато што над нашом земљом и светом висе опасности које од нас могу да направе избелице или претке неких следећих избеглица, него и зато што ће друштво које не уме да покаже солидарност према људима у невољи на крају појесто само себе. Када смо говорили да жена није слушкиња радили смо то зато што знамо да чувањем поштовања према женама чувамо поштовање према самима себи. Када смо бранили свачије право да изабере у шта хоће или неће да верује чували смо свој избор да доживљавамо свет онако како желимо.

Прочитајте још:ВУЧИЋ И ХАН: Србију чека тежак посаоВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ ТВРДИ: Николић повезан са бугарским тајкуном Василевим

Данас дилеме о потреби чувања људских права и слобода више нису само привилегија недовршених и несавршених друштава. Искушење да се затворе иза жица и ограда, да посегну у приватност својих грађана, да ограниче слободе сваком ко је сумњив, а сумњив може бити свако, показују и земље које су колевка система вредности који је изградио данашњи свет оваквим какав је. Данас се лакше него иначе заборавља да је свет без граница, свет гарантованих права и слобода настао из потребе људи да ефикасније раде и да боље живе. Данас се лакше него иначе заборавља да су и земље највећег благостања пролазиле периоде уништене економије, хиперинфлације, редова за храну, зла и тоталитаризма. Данас се лакше него икад заборавља да националне државе, једнако мале и велике, више нису одрживе и функционалне на начин на који су то биле пре век или два. Што су дилеме веће мора бити већа и наша одлучност да спасавамо оно што је највредније спасавања. Ако будемо чували тврде границе изгубићемо. Ако будемо бранили наше вредности има наде и за нас и за свет. Извор: Време / Правда