Правда

Зајцев је титулу најуспешнијег снајперисте стекао током Другог светског рата, за време Стаљинградске битке, пошто је од 10. новембра до 17. децембра 1942. год. убио 225 непријатељских војника и официра (укључујући и 11 непријатељских снајпериста). Пре 10. новембра убио је 32 непријатељска војника користећи обичну совјетску пушку типа Мосин. Процењено је да је 28 снајпериста које је он обучавао избацило из строја преко 3.000 непријатељских војника. Зајцев је одрастао у Уралским планинама, снајперске вештине му је преносио деда, а усавршио се ловећи јелене. Зајцев на руском значи зец. Снајперисти које је обучио током рата били су познати под именом "зајчата" (зечићи). Познато је да је током рата тражио склониште на разноразним локацијама, испод рушевина, на високим локацијама и у водоводним цевима. Након неколико убистава он би променио локацију. Заједно са својим партнером Николајом Куликовим, Зајцев је уносио страх медју високо рангиране фашистичке официре. Његова тактика је била да прекрије велико подручје са још два војника, са снајперистом и посматрачем. Ова тактика је још увек у употреби. Његови подвизи су дизали морал совјетским војницима и он се сматра одлучујућим фактором у поразу Немачке војске у Стаљинграду (данашњи Волгоград). Пушка којом се Василиј служио је била стандардна војничка пушка Мосин-Нагант М-91/30 калибра 7.62 милиметара са оптичким нишаном. У то време је то био "ПУ" нишан са увећањем x3,5, који је касније замењен са нишаном "ПЕ" увећања x4. Ова пушка се сматра најефикаснијом и најмасовније употребљеном пушком Другог светског рата, а остала је у употреби на многим бојним пољима и дуго након рата. Зајцев је учествовао у борбама све до јануара 1943. год. када је доживео повреду очију. Међутим, професор Филатов је успешном операцијом отклонио последице повреде тако да се Зајцев по опоравку поново придружио својој јединици. Крај рата је дочекао на реци Дњестар у чину капетана. После рата Зајцев је био директор фабрике у Кијеву. Одликован је највећим ратним признањем Црвене армије "Орденом хероја Совјетског савеза", такодје је добио и два ордена "Лењин" и два ордена "Црвене заставе" и многобројна одликовања. Према Ентони Бевору, аутору књиге "Стаљинград", неки совјетски извори тврде да су Немци, током битке довели команданта снајперске школе, мајора Хајнца Торвалда у Стаљинград како би ликвидирао Зајцева. После неколико дана потраге, Зајцев је опазио свог противника скривеног иза парчета изгужваног лима и убио га. Овај наводни двобој двојце чувених снајпериста приказан је у Холивудском филму "Непријатељ пред вратима" (Enemy at the Gates). Торвалдов оптички нишан, наводно најомиљенији Зајцевљев ратни трофеј, изложен је у Музеју оружаних снага у Москви. По завршетку рата Зајцев је посетио Берлин, где је срео своје пријатеље који су служили са њим. Они су му поклонили његов снајпер са посветом: "Хероју Совјетског савеза Василију Зајцеву, који је сахранио у Стаљинграду више од 300 фашиста". Снајпер је сачуван и још увек стоји у Вологоградском музеју "Стаљинградска Битка". После рата Зајцев је водио фабрику у Кијеву након завршеног текстилног факултета. Умро је 15. Децембра 1991. у 76. години. Иако је његова лична жеља била да буде сахрањен у меморијалном комплексу на Мамајев Кургану у Волгограду, првобитно је сахрањен на Војном спомен гробљу у Кијеву. Године 2005. поводом 60. годишњице Победе над фашизмом, супруга Василија Зајцева, Зинаида, обратила се руководству града Волгограда са молбом да услише последњу жељу њеног супруга и његове посмртне остатке пребаце на Мамајев Курган. Ова молба је испуњена и 31. јануара 2006. године посмртни остаци Василија Зајцева су пренети и са највишим војним почастима сахрањени у меморијалном комплексу на Мамајевом Кургану. Његов ковчег је смештен одмах поред споменика где је написан његов познати цитат: "Нема места за нас иза Волге".