У сиријском сукобу многима није јасно како је могуће да сиријска војска уз подршку свог и руског ваздухопловства често заузме неки положај, стратешко место или насеље, да би освојено изгубили за само неколико дана, ако не и сати. Можда би одговор на ово питање могао дати Александар Мухарев, руски држављанин с дугогодишњим искуством ратовања у такозваним "добровољачким одредима" још од рата у Придњестровљу.
Руски портал Строго поверљиво (Совершенно секретно) је интервјуисао Мухарева по његовом повратку из Сирије и његови одговори могу нам дати нека објашњења о понашању и поступцима сиријске војске на ратишту. Ипак, треба напоменути да је руски ратни ветеран боравио у Латакији где се, осим једног дела регуларне сиријске војске, углавном боре борци "Националних обрамбених снага", јединице Сиријског отпора Михрача Урала, Сиријске социјалистичке националне странке (ССНП), авганистански добровољци из групе Лива Фатемијоун и нешто мање бораца из Хезболаха и из Ирана, јер је главница распоређена на ратишту око Алепа. Почетком овог месеца из Сирије се у Русију вратио бивши заповедник руских добровољачких одреда Александар Мухарев, који се још од раних деведесетих борио у друштву вечно присутног у свим сукобима, Игора Гиркина-Стрелкова. Мухарев је отишао у Сирију 15. октобра 2015. и остао тамо симболичких четрдесет дана. У борби, како сам каже, није учествовао. Овај пут његова мисија је била нешто другачија - посматрање и снимање. На питање ко му је финансирао пут и дао овакав задатак није желео да одговори, него је у шали добацио: "Један зао и похлепан човек". Од Москве до Латакије Мухарев је летео "обилазницом" и то авионом руског Министарства обране, а "службено" је путовао као новинар неке мале локалне телевизијске станице. Латакија, сиријски град на Средоземном мору од пола милиона људи који се налази у близини морнаричке базе Руске Федерације, сматра се главним градом Алавита, следбеника исламског култа који укључује елементе хришћанства и древних оријенталних религија. Мухарев се на дан или два сместио у самом срцу града у згради која изгледа као пословни центар, а потом је одведен на прву линију фронта, тридесетак километара северно од Латакије у подручје планинских ланаца где су се сиријске снаге дуго опирале исламистичким милитантима. Сада се ситуација на том делу фронта преокренула у корист владиних снага и осим што су у току припреме за ослобађање града Салме, сиријске снаге су ових дана освојиле висораван и последње село до границе с Турском, Атера, чиме полако затварају могућност директног контакта исламиста у северној Латакији с Турском. Александар Мухарев је стигао у утврђење сиријске војске у октобру и налазило се на врху високе планине с које су се изврсно видели положаји терористичких групација. Руски "новинар" прича да је гледао како руске бомбе у прах претварају исламистичка утврђења и земунице.
Ко се бори и за шта?
Алавити и локалне снаге се на први поглед не разликују претерано од исламистичких бораца, јер чак и неке локалне милиције носе око главе повезе с цитатима из Кураана. Само припадници сиријске војске могу да их разликују. "Владине снаге се састоје од редовних јединица и локалних милиција које обично попуњавају празнине на положајима сиријске војске. Сиријска војска се не разликује пуно од неких паравојних групација, од којих су неке борбено способније од регуларних војних јединица. Лично сам их видео на положајима и оружје им је углавном лоше. То су стари совјетски, пољски, немачки, румунски и кинески калашњикови. О оружју се не брину много и пуцају лоше. Већина људи у униформи не зна ни шта је непробојни прслук. Сиријској војсци недостају и војници. Постоје батаљони који се састоје од само 70-80 људи, упркос чињеници да према правилима у батаљону мора бити око 500 људи. Више пута сам видео како командир батаљона на молбу није могао да добије нове људе. Сиријски официри често не знају како и шта да раде. Сат ипо траје окупљање, а онда је људима тешко објаснити теорију битке", рекао је Мухарев. "Иако ће многи сиријски војници рећи о себи да су провели четири године у рату, оних који су стварно учествовали у сукобима је мало и мало могу да учине. Постоје борци који седе на неким положајима годину дана и не учествују у офензивним операцијама. По мом мишљењу, проблем сиријске војске је недостатак професионализма и недостатак мотивације. Наиме, многи немају осећај да бране домовину све док је мир у њиховом крају. Осим тога, у Сирији готово да не постоји средња командна структура, скуп подофицира који воде војску било где у свету. Предност владиних снага је само у великој количини граната и бројчаној надмоћи оружаних снага", тврди Александар Мухарев.
Какви су у борби?
"Видео сам како су владине снаге напале једно узвишење. Напад је извршило десетак људи који су заузели ту стратешку тачку. Кад су стигли горе, требало им је послати 50-60 људи да се укопају, а затим би тај врх трајно задржали. Али појачања нису дошла и исламисти су их побили. Три стотине сиријских војника је само гледало напад у ком је та група побијена. Али, Сиријци имају другачији став према смрти и мало другачији осећај страха него ми. Можда руска машта превише ради? На пример, крене гранатирање, али Сиријци и даље настављају да ходају по бази. Кажем им да се сакрију, да падају гранате, а они ми одговоре: 'Све је у рукама Алаха'. Видео сам и како сиријски маринци заузимају врх удаљен три километра. Лепо су га заузели, заиста лепо. Држали су се чврсто. То су одлични борци. Када гледате положаје терориста, имате осећај да су сви изумрли. Они такође нису изградили нека утврђења. Навале гомилу камења и у рововима седе два или три борца, највише пет особа као дежурна смена. Али, исламисти се непрестано између једног и другог положаја крећу у џиповима или на мотоциклима. Када покренете артиљерију и авионе, они одмах напусте положаје. Када се ватра заврши, они се врате. Војна обука и дисциплина је међу исламистима можда мало боља него у сиријској војсци. Кад је потребно, мобилни су и одмах доводе појачање џиповима и мотоциклима да очувају и одбране положај", наставља Мухарев своје виђење ситуације у том делу сиријског ратишта.
Како живе сиријски војници?
На положају сиријски војници живе у шаторима. У касну јесен је у планинама хладно и дува јак ветар. Са Сиријцима је Александар Мухарев говорио, како се каже, "рукама", иако су неки од њих знали неколико речи руског. У комуникацији су Сиријци срдачни и увек нуде храну, пиће и наргилу. Сиријска се војска, по речима Мухарева, организовала "цивилизиованије" од руске војске. Храна која им се доставља на борбене положаје је чврсто упакована у пластичне посуде, а кашике и виљушке су увек прекривене целофаном. Све је уредно. За доручак једу џемове, мекане сиреве, а пију нешто попут пепси-коле у боцама од пола литра. Ручак је обично добар. Комад пилетине, пиринач и житарице. У вечерњим сатима им се доноси врло укусан и здрав млечни напитак и колачи у огромним количинама. Имају и воћа, највише јабука и мандарина. У сваком шатору је огромна количина те њихове пепси-коле, воде и сокова.
Бомбардовање
"Руско ваздухопловство им увелико помаже. Само захваљујући ваздушним ударима сиријски војници напредују. Наравно, ово нису тепих-бомбардовања, као што се радило у Вијетнаму. Руски бомбардер баци две или три бомбе на бетонско утврђење, затим стиже сиријски хеликоптер и баца још пар бомби и након тога се бацају пропагандни леци. То је прилично добро, па и због психолошког утицаја. Сиријска војска се бори за своју територију и освојиће је све до границе с Турском само када руски бомбардери разбију исламистичка утврђења", закључује Александар Мухарев по свом повратку у Русију с посебног задатка "посматрања и снимања" који је платио непознати, кроз шалу речено, "зао и похлепан човек". Тешко је поверовати да је Мухарев у Сирију путовао из пуке знатижеље, а шта је тамо заправо радио, тешко ће се сазнати. Ипак, дао нам је неке занимљиве одговоре о једном делу ратишта у северној Латакији, што не значи нужно да је ситуација таква и у осталим родовима сиријске војске и на другим фронтовима.
Прочитајте још:
Извор: altermainstreaminfo.com.hr
