Правда

Земље чланице ЕУ за свако преговарачко поглавље одлучују да ли ће отворити преговоре, а потом и да ли ће и када провизорно затворити одређено поглавље, док се процес преговарања у потпуности завршава тек пред потписивање уговора о приступању. Овакав систем преговора и приступања, који је временом постајао све сложенији, омогућује Европској унији да примењује врло развијен метод условљавања. Условљавање у процесу приступања није новина и примењивано је и у претходним проширењима. Некоме се може учинити да Европска унија поставља превелике захтеве, али прво треба имати у виду да она ни једној земљи не намеће да мора постати чланица, а потом и то да су тековине које треба усвојити унапред познате (или су у процесу усвајања, са чим је земља кандидат упозната). И, што је нарочито важно, да су усвојене у складу са прецизним правним процедурама. Иако се може дискутовати о томе да ли су те процедуре довољно демократичне, у Европској унији се не може оспорити владавина права. Дакле, све тековине ЕУ које земља кандидат треба да усвоји су засноване на праву и правоваљаној примени процедура. Поред тога, треба имати у виду и да легитимитет условљавања које спроводи Европска унија почива на томе што она од земаља кандидата тражи оно што и саме земље чланице примењују, било да је реч о тржишним правилима, заштити животне средине, антимонополским прописима, заштити људских права, итд. У чему је онда проблем? У томе што је Србија у процесу приступања суочена и са додатним условом: свеобухватном нормализацијом односа са Косовом, потпуно политичким условом који нема утемељење у правним тековинама Европске уније. Из изјава политичара стиче се утисак да никоме није јасно шта то заправо значи, али да се сви надају да ће свака страна будући споразум о нормализацији моћи да тумачи на свој начин. Кроз преговоре о поглављу 35 ће се пратити да ли се примењује оно што се договара у оквиру бриселског дијалога који траје, дакле и сам садржај услова које ће бити потребно испунити у појединим сегментима тек ће бити формулисан у месецима и годинама које долазе. И не само то, већ, уколико Европска унија процени да нема довољно напретка у нормализацији односа с Косовом, биће заустављено отварање других поглавља. При том, земље чланице које су признале Косово интензивно раде на заокруживању косовске државности, у чему им Србија сада помаже и још ће се контролисати и оцењивати да ли помаже у довољној мери и довољно брзим темпом. Проблем није само у томе што је косовски услов нелегитиман, већ и у томе што је Србија пристала да јој врховни арбитар нормализације буде Европска унија која се није показала као актер који успешно управља кризама у којима се оспорава државност неке земље. Сетимо се да кипарски проблем није решен ни у процесу приступања, ни једанаест година након учлањења у ЕУ, нити има озбиљнијих помака по том питању током преговора о приступању Турске. Европска унија је још крајем 2006. године заузела став да неће дозволити отварање осам преговарачких поглавља нити провизорно затварање било ког све док Турска не пристане да споразум о придруживању између ЕУ и Турске примењује и на Кипар. Из овог споразума би произилазило да би Турска требала да отвори своје луке и аеродроме за саобраћај са јужног дела острва, на шта она не пристаје све док Европска унија не оконча оно што Турска назива изолацијом северног дела Кипра. Да не говоримо да је суседска политика ЕУ доживела велики неуспех. Покренута 2004. године, политика суседства са земљама јужног Медитерана, истока Европе и јужног Кавказа требало је да допринесе просперитету, стабилности и безбедности на границама Европске уније, да створи оно што је често називано "обруч пријатеља", а данас је уместо тога суочена с "ватреним обручом" - дошло је до дестабилизације након "арапског пролећа", и нових криза државности - до урушавања државе у случају Либије, и до рата у Украјини. Иако Европска унија није једини актер од којег је зависио развој догађаја у суседству, па се ни сва одговорност не може свалити на њу, ипак се неуспех ове политике не сме пренебрегнути. Упркос свему, Србија је пристала да уђе у процес приступања Европској унији у којем је Косово "услов свих услова". Пристала је да плати цену за коју се не зна колика је, и још би се рекло да се за то задужује - у швајцарцима.