Правда

Москва је сигнализирала неколико важних питања као потенцијалних тачака сукоба, али је одлучила да јавно не реагује. Први проблем је била турска заседа руског авиона Су-24, чији је оперативни план лета прослеђен Американцима, као део руско-америчке процедуре спречавања сукоба. (Такође: оборени руски авион није као одбрану имао ракете ваздух-ваздух). Турска је, наравно, и члан америчке коалиције против Исламске државе и чланица НАТО. Путин је отворено рекао да је имао нека тешка питања у вези тога како су Американци поступили са планом лета руског авиона- као и у вези Обаминог потпуног недостатка критике за турске акције, и неосновану подршку НАТО-а Турској. Да ли то, на неки начин, значи да је Америка била саучесник или дала зелено светло за акцију? Сергеј Лавров је такође упитао САД и Турску да ли је напад на руски авиону значио да САД и Турска намеравају да заштите "ИД" нафтовод кроз Идлиб до Турске, и да ли желе да створе заштитни прстен кроз Туркменске планине у Сирији за логистичку везу од Туркмена до џихадиста? Треће тешко руско питање Американцима био је напад из ваздуха на сиријску војну базу у близини Деир ез-Зора, који је, поред убијања и рањавања четворице сиријских војника, довео до тога да су овај стратешки положај заузели борци ИД. Ми не знамо шта се дешавало у Москви током недавне посете Џона Керија, али је тешко поверовати да Путин и његов тим не би Американцима отворено рекли да, ако се настави на овај начин, две силе - случајно или намерно - могу војно стати једна наспрам друге, а да ће последице бити ужасне. Путин је својим војним командантима рекао: "Ако нешто прети руским снагама или инфраструктури на земљу, мора бити одмах уништено." То је убрзо пропраћено његовом подједнако узнемирујућом изјавом на састанку Одбора руског министарства одбране: "Посебна пажња се мора посветити јачању борбеног потенцијала стратешких нуклеарних снага и спровођењу програма свемирске одбране. Неопходно је, како је наведено у нашим плановима, да се све компоненте нуклеарног тројства опреме новим оружјем." Сваки министар одбране је одмах схватио да је Путин овиме на сто ставио нуклеарни пиштољ. У сваком случају, Бела кућа мора да је схватила поруку, јер је на конференцији за новинаре током посете Москви, Кери рекао: "САД и наши партнери не траже такозвану промену режима" и додао да фокус више није "на нашим разликама о питању шта се може или не може одмах урадити са Асадом." То може бити потврда чињенице колико је америчка преговарачка позиција постала слаба, јер сада нико не тражи да се Асад повуче. Ако Керијеве речи одражавају истинску промену у америчкој позицији, то је веома значајно. И постоји разлог да мислимо да је коначно завршена дугогодишња борба у самом Вашингтону између оних су мислили да је рушњење Асада потребан и довољан услов за окончање сукоба у Сирији, и оних саветника који сматрају да захтеви за Асадову смену коче шире напоре да се порази Исламска држава. Још важније је да су у Вашингтону схватили да ни Русија ни Иран, ни Хезболах ни једну секунду нису поверовали у америчку теорију да ће се после Асадовог одласка ИСИЛ некако истопити, и да ће се одговорни побуњеници окренути против џихадиста да их докрајче. Једноставно Русија и Иран у Сирији неће прихватити никакву победу џихадиста, и по том питању не могу попустити, нити ће Москва дозволити да Америка одсече главу сиријској држави. Чини се да је Кери схватио да је америчко инсистирање на ставу да "Асад мора да оде", политика која једноставно подразумева неизбежан рат са Русијом, Ираном и Хезболахом. Можда је то уверило Керија да се та политика мора променити.И заиста изгледа да се она променила. Скоро у исто време када је Кери био у Москви, потпредседник Џо Бајден је разговарао телефоном са ирачким премијером, и истакао да је недавно распоређивање турских снага у северном Ираку извршено без претходне сагласности ирачке владе. Оба лидера су поздравили почетне назнаке повлачења неких турских снага и договорили се да би то требало да се настави, понављајући став да страна сила може бити присутна у Ираку само уз координацију и дозволу ирачке владе. Потпредседник је потврдио и посвећеност САД ирачком суверенитету и територијалном интегритету, и позвао Турску да учини исто повлачењем војних снага које нису добиле овлашћење ирачке владе. Укратко, у драматичном обрту НАТО наратива да је упад Турске у Ирак био оправдан, Бајден је посредно назначио да је турска акција била незаконита, и позвао Турску да се повуче из Ирака. Не само то, него САД инсистирају да Ирак затвори своје границе са Сиријом, а круже гласине да ће и група Ахрар Ал-Шам бити стављена на листу терориста. Али, ако је Америка заиста, како каже Кери, напустила идеју промене режима у Дамаску, с којм сврхом су америчке и европске обавештајне службе предузеле непредвидиве, опасне и бруталне потезе преко својих турских, катарских и саудијских савезника, ако Вашингтон сада схвата да рушење Асада не само да неће помоћи поразу ИД (већ обрнуто), већ и такође може изазвати рат са Русијом и Ираном. Већ су и проинтервенционистички критичари приметили шире стратешке импликације ове промене политике. Мајкл Јанг пише: "Сада су Саудијци и Турци ти који ће морати да убеде опозицију да крене у преговарачки процес који не поставља никакве рокове за Асадов одлазак ... Америка нема много избора, јер ће свака опструкција бити приказана као подривање помирења и помагање џихадиста". Управо зато су Саудијци добили водећу улогу у успостављању нове анти-ИД муслиманске коалиције ове недеље.Исто тако, логика одлуке да би Русија у Сирији могла да буде партнер значила бар делимично преиспитивање тезе да Путин мора да буде опкољен и да мора да изгледа слаб. Али, као је приметио Стивен Коен, доајен међу америчким стручњацима за Русију, ни у званичном Вашингтону ни у америчким тинк-танковима апсолутно не постоји подршка за попуштање затегнутости са Москвом. Коен примећује да је стање непријатељства горе него у време Хладног рата, када је бар било неке подршке за попуштање. Наравно,Обама је изложен притисцима лобиста у САД (и оних Залива). Он је био у стању да укочи неколико покушаја пуног учешћа Америке у збацивању режима у Дамаску, али ова промена ће захтевати да буде проактиван, да ставити политички капитал на сто и убеди Конгрес да подржи било које политичко решење које се може појавити. Једна ствар је тихо осујетити планове за зоне забране летова путем административне пасивности. Друга ствар је изаћи из Сирије и повести политику која ће омогућити да Асад остане у својој палати. Питање је, хоће ли и може ли Обама - учинити тај корак?

Прочитајте још:Песков о новим санкцијама САД-а: Одговорићемо адекватно!РЕКОРДНО: Ево колико треба минута Русима да реагују у Сирији! (ВИДЕО)ЖЕСТОКО: Акција руских хеликоптера у Сирији (ВИДЕО)

Извор: Alastair Crooke / the Huffington Post/ Курир