Пре тачно годину дана, на овом месту читаву колумну сам посветио продаји "Телекома" и изнео главне аргументе – од економских, до геополитичких и безбедносних – зашто ову компанију никако не би требало продавати. Пише: Ђорђе Вукадиновић
У међувремену су се у кампању против продаје "Телекома" укључиле и неке опозиционе странке (најпре ДСС и Двери, али и ДС, Радуловић, СНП...), стручна јавност, синдикати и нека ад хок формирана удружења. Поштено говорећи, није то био баш неки цунами, али није било ни само симболично и про форме противљење. Из месеца у месец, грудва је расла, отпор се постепено ширио. Интересантно је да се за све то време готово нико није усуђивао да изађе "на црту" противницима продаје и сучели аргументе. Читав процес се одвијао помало тајанствено, с ниским профилом и са упадљивом жељом да се превише не таласа и не узнемирава јавност. Пропаганда "за" је била млака, очигледно вођена против воље, без страсти и искреног уверења. Само је премијер, и то тек у последњој фази, нешто чешће и, како се ближило финале, све жешће сипао жуч према неименованим "паметњаковићима" и критичарима. Претходних дана видели смо и епилог. Од продаје неће бити ништа, невољно је саопштио премијер – и онако, у свом стилу, нагрдио све оне "стручњаке, мудраце и аналитичаре" који су о "Телекому" говорили као о "породичној сребрнини" и који су се продаји од почетка одлучно противили. Као што се, уосталом, продаји одлучно, па чак и бесно, противио и сам Вучић, пре него што је променио свест и напредно се "преумио" дуж читаве линије некадашњег идеолошког фронта – од Косова, до "Телекома" и Европске уније. (Једино је, изгледа, остао радикално доследан у третману политичких противника и нетрпељивости према критици и другачијем мишљењу.) У један мах премијер је чак за неуспех намераване приватизације окривио кампању против продаје, која је, наводно, "снижавала цену". (Интересантно да није окривио потенцијалне купце тј. "инвеститоре" зато што нису били довољно великодушни.) Али чињеница је да су премијер и његови неофицијелни, неолиберални портпароли претходних месеци изрекли много тога лошег на рачун саме компаније, њеног менаџмента и њене способности да се носи са будућом конкуренцијом. Хоћу рећи, ако је неко „убијао“ цену "Телекому", онда је то био управо врх актуелне власти. Иако то није гласно објављивано у медијима, продаји "Телекома" се све време врло одлучно противило српско јавно мњење. А подршка продаји, чак и када се премијер лично укључио у кампању, никада није прешла 24 одсто. („Ништа добро нисмо видели од приватизација, само људи осташе без посла“, „Ко нормалан продаје предузеће које доноси профит?“, „Ни једна нормална држава не продаје тако важно и профитабилно предузеће.“ „Хоће да профућкају и то мало што нам је остало!“) Једино су поједине незадовољне муштерије понекад мало пакосно ликовале и прижељкивале да и онима у "Телекому" „цркне крава“. („Е, баш би волела да се прода, па да видим дал` би се тако понашали код приватника!“ „Знају да узму паре, а кад треба нешто да објасне не интересује их, само те пребацују с телефона на телефон“.) Шта нам је ова последња неуспешна сага о продаји "Телекома" показала и чему нас је поучила? Између осталог, томе да ипак има смисла борити се за нешто што сматрате важним и у шта верујете, чак и када то делује илузорно и као „немогућа мисија“. (Многи су рекли, ма, нема шансе, продаће га сигурно, џаба се мучите“.) Наравно, нема тог „породичног блага“ нити те „златне коке“ коју лоше управљање не би могло очерупати и упропастити. Али то није аргумент да се сви преостали државни ресурси распродају, већ разлог више да се, за промену, њима покуша домаћински управљати. Коначно, постоји једна школа мишљења – којој ја не припадам, али која се не може сасвим искључити – која вели да власт (читај Вучић) није ни желела да "Телеком" прода, иако се на то обавезала Меморандумом склопљеним са ММФ-ом, и да јој је ова наша кампања само добро дошла да ту преузету обавезу ескивира. Тако му, на неки начин, сви ми који смо се продаји противили испадамо „корисни идиоти“ јер смо помагали премијеру да (не) уради нешто што ионако није желео. Но, то је већ сфера „теорија завере“ и конспирологије. Али, и то је поента овог текста, чак да јесте тако (као што, рекох, не верујем), вредело је у тој борби учествовати. Уосталом, ствар се завршила добро (барем ова рунда), независно од тога ко је и са каквим мотивима у њој учествовао. А сада је на свима нама, а пре свега, на власти и "Телекомовом" пословодству, да не дозволимо да „златна кока“ угине да би неко доказао да је био у праву и да ју је ипак требало продати.