Са сузама у очима, Синиша Михајловић је први пут после 25 година крочио на кућни праг у Борову.
У тајности, камуфлиран да га не препознају мештани, прослављени српски фудбалер, а сада тренер, посетио је родну кућу у којој није био од рата 1991. године. Према писању Курира, Синиша се на пут у Хрватску одлучио након што је три ноћи заредом сањао место у којем је провео детињство. Осим родне куће, актуелни тренер Милана је у пратњи брата Дражена и кума Мирослава Тањге обишао школско двориште, терен на ком је направио прве фудбалске кораке, стадион у Борову… Колико је све то било емотивно за Михајловића говори и чињеница да је на вратима дома заплакао, а сузе нису могли да задрже ни његов рођени брат и кум. "Синиша је стигао у Вуковар у понедељак у преподневним сатима. Готово га нико није препознао јер је имао капу и наочаре. Прво је посетио родну кућу, а после тога је отишао у основну школу коју је похађао. Било је веома емотивно. Једва се суздржавао да не заплаче када је сео у клупу у којој је провео школске дане. Након тога, отишао је на стадион локалног клуба Борово, где је први пут заиграо фудбал", каже извор близак Михајловићима. Како даље наводи неименовани извор Курира, Синиша се у родном месту задржао читав дан. Био је много срећан што је после толико времена код куће, а колико му значи ова посета, говори чињеница да је одложио обавезе у клубу који тренира. "Ништа ме више тамо не вуче. Сећам се града какав је био у време моје младости и одрастања. Желим да сачувам у сећању те слике, а не слике разрушеног града" рекао је Михајловић својевремено на питање да ли ће се вратити у родни град.
Опростио
Михајловић у својој биографији „Божја левица“, коју је 2012. године написао Мирослав Гавриловић, наводи колико му је тешко пао грађански рат у Југославији. "Под мојим притиском, родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. Прикључио нам се и брат Дражен. После је до нас стигла вест да је наша кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у моју слику на зиду. У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна. Ко је могао бацити бомбу на нашу кућу? Ко је и зашто пуцао у моју и Драженову слику? Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину. То је учинио Стипе, један од мојих најбољих другова из детињства, којег сам доживљавао као брата. Видели смо се 2000. године у Загребу. Дошао је у хотел и питао ме да ли све знам. Признао ми је да је запалио кућу, али и спасао моје родитеље. Опростио сам му."
Прочитајте још:
Извор: Курир
