Правда

ОЕБС је скраћеница Организације за европску безбедност и сарадњу, која је најпре била КЕБС, али су јој задаци остајали исти: контрола наоружања, људска права, слобода медија (говора, штампе) и слободни избори. Србија је такође у протеклих годину дана имала част да њен министар спољних послова Ивица Дачић буде председавајући те организације. По значају и масовности то је био други највећи скуп коме је Београд (у Комбанк арени) домаћин. Стога није чудо што су поједини делови нашег главног града били повремено и блокирани, што су мере безбедности биле на највишем могућем нивоу, што су хотели били пуни (само је у делегацији америчког државног секретара Џона Керија, у којој је био и велик број безбедњака, било око 200 чланова, односно пратећег особља.) На отварању (и пре њега) чули смо (касније и читали) много тога што је било и овако и онако за чути (и читати). Као, на пример, речи председника Владе Републике Србије Александра Вучића, који у поздравној беседи рече, између осталог, да смо (Србија) оставили прошлост и да гледамо у будућност. Како је то лепо речено! Само, Србији би прошлост могла да буде и њена Аутономна Покрајина Косово и Метохија. А то не би било добро. Иако ни сам не знам шта би требало урадити осим никад и никад не пристати на било какво признање. Мада је потписани Бриселски споразум пламтећа ватра о коју се све чешће српски руководиоци пеку. Јер Кери је пре доласка у Београд посетио Приштину, па би, сходно томе, било добро подсетити се онога шта је говорио у Приштини, а шта овде, кад га је председник Владе Вучић дочекао у вили Бокељка. А и они, ти западни „провајдери“ све чешће говоре – Косово, кад су преговори Београда и Приштине у питању, а све ређе – Приштина. Јер, побогу, Косово је њима држава. Њихова држава. Али, добро. Све у своје време… И, истину говорећи, ништа се ту ново није чуло. Ништа решило. Али је Београд на добитку: многи министри и остали гости упознали су Београд и потрошили нешто пара. А колико је Београд потрошио, можда ће се једном и то сазнати. На крају дводневног рада усвојена је резолуција (мало коме је уопште важно да ли је усвојена консензусом или с већином 'за', а с мањином 'против'), и то резолуција која је сва уопштена, сва декларативна и која апсолутно никога нинашта и низашта не обавезује. Осим што је корисно, то се мора признати, да су се министри и њихови сарадници одвојено састајали, изван простора заједничког рада и договарали, размењивали мишљења (она која су смели и хтели да износе) и неки се после дугог времена видели и попричали. Да не кажем – људикали. И што је, вероватно, највећи успех овог самита јесте сусрет руског и турског министра – Сергеја Лаврова и Мевлута Чавушоглуа. Али сусрет, и то први после турског обарања руског авиона, који ништа ново није донео. А и шта би донео? Турци и да хоће да нешто више кажу од онога што службено саопштавају, не смеју од својих натовских патрона. И још једном, на крају, коме је потребан ОЕБС? Шта он ради? Ко њега слуша? Какав је ОЕБС ауторитет? И коме… Оваквих и овима сличних питања могло би да се ређа до подне. А одговори би увек били готово исти. И са свих страна – исти. И од свих чланица и од свих држава партнера – исти. ОЕБС је одавно, ако не и од оснивања, у служби Запада, евроатлантских интеграција, наметања њихове идеологије, наметања свега и свачега силом. Одавно је он, ако не и од оснивања, у служби оних чије наоружавање нико не може да контролише нити га контролише, у служби оних који се и не осврћу на људска права кад су они и њихови интереси у питању, али их намећу онима код којих она постоје, код којих их има, у служби оних код којих не постоји слобода говора, медија, у служби оних код којих у највећем броју и нема било каквих избора, а контролишу их код других, од себе слабијих. ОЕБС је потпуно беспотребна организација (3.500 запослених, а у самом седишту у Бечу око 350), која троши силне паре, а не доприноси слободном свету ништа. Него подржава силеџијство над слабијима, отимање њихових територија, бомбардовање слабијих, убијање њихових председника, пљачкање њихових богатстава… Разбијање СФРЈ, отимање Косова и Метохије, уличарско скидање с власти легално изабраних руководилаца у Украјини, натовска зверства (и уопште њихов останак у животу на превару после гашења Варшавског пакта), Хашки трибунал (политички инквизиторски суд за Србе), Пријатељи Санџака (шта ли ти овде раде?!), произведени тероризам који други требају да зауздавају и уништавају, миграције, односно пресељавања блискоисточних и афричких народа у Европу, авион, Париз, Сан Бернардино… и тако даље. Каква безбедност, која сарадња! И Уједињене нације су пред силом острашћених глобалиста немоћне. А камоли ОЕБС. Србија и њен главни град Београд дали су овог пута све од себе: и што су знали и што су имали. Немци су следећи. У ствари је следећи председавајући Франк Валтер Штајнмајер, немачки министар спољних послова. Живи били па видели. А до тада ће и Србија кренути ка отвореним поглављима. Па ко издржи – причаће.

Прочитајте још:

• ОЕБС ПРИЗНАО: У Југославији су нас искоришћавале обавештајне службе!
• ЛАВРОВ И ДАЧИЋ ПЕВАЛИ У ДУЕТУ: Шта се све догађало иза кулиса самита
• Прави ли ОЕБС на Криму нови Рачак?

Извор: Интермагазин