Правда

Да ли је теже написати роман или збирку прича? Ово је доба романа. Прича је „случај“. Тако је и у Србији. Прво, најзначајнија награда за књижевност у Србији,а важни су њени одјеци по региону, предвиђена је једино за тај књижевни жанр. Друго, роман је данас као што сам рекао мутирао, и тај процес се наставља, тако да је роман као форма одавно извучен из давно утврђених оквира класичних дефиниција овог жанра. Раскриљени су оквири романа и он је постао попут простране собе пуне различитог намештаја, а можда је више налик остави или складишту, некој просторији у коју можете да убаците много ствари и прилично пртљага, можете ту да одложите никада довршену збирку прича, за коју и нисте имали издавача, могуће је ту похраните делове путопуса, за који не знате ни зашто сте га бележили или збирку есеја насталих „из нехата“, делове интервјуа или колумне. Све то имеате у романима, али због те мутације данас више нема вредности, нема мајсторства. Наш роман, данас је обрнути пример дефиниције по којој се „квантитет претвара у квалитет“. Мајсторство је зато, верујем, остављено за писце кратких прича и песнике, мада и ту има превише талога. Уосталом постоји једна изрека, која каже да „сви знају клепати по железу, али само мајстори препознају тренутак цврчања воде у које се оно урони“ Роман "На погрешној страни реке" наишао је на велико интересовање код читалачке публике. Ко су ваши читаоци, коме је намењена књига? Трагам за читаоцем који жели да уложи одређени напор пролазећи кроз различите слојеве, токове и меандре приповедања, који су најчешћа конструкција мојих романа. Не мислим да је данас могуће да се неки читалац тотално идентификује са неким од јунака, као што је то некада био случај са Вертером или Жаном Валжаном. Тако верујем да се неће наћи нико ко данас жели судбину Душана Васиљева или Ернеста Хемингвеја, који су главни ликови романа „На погрешној страни реке“, али мислим да ће се наћи велики број читалаца које ће прича о те две неочекивано и непознато укрштене судбине заинтересовати у програмирању животних припритета, као и да ће их неки од ставова писца Ћириловића натерати да размишљају о преиспитивању властитих вредносних ставова. Верујем да ће ангажовани читалац у роману „На погрешној страни реке“ можда пронаћи неку четврту, десету, чак и аутору, неоткривену димензију. Какви могу да буду снови једног мадлог анархисте? Младост је „простор“ снова и анархије. Држим да је у том добу та веза нераскидива. Млад човек сања о свом будућем животу, о женама, о успеху, али млад човек и негодује, реагује на одређене догађаје у друштву, буни се против стереотипа, против угњетавања, неправде, превара и свега другог што му се учини неприкладним. Младост има право на побуну, јер сања, али проблем је што после испијања тог „коктела“ остају пусте мисли као периферијски сокаци. Тешко је због тога рећи шта може бити сан једног анархисте. Сан је испуњеност, а анархизам негација свега. У смислу онога што се приписивало Гаврилу Принципу, који је такође један од јунака у роману, његов анархизам је везан за дело и његову младост, али мислим да је он више био револуционар јер је знао за чега се бори и то је јасно говорио Да ли мислте да је свима пут у болу исти? „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин",  рекао је Толстој, тако да мислим да се велики руски писац не би сложио са овом констатацијом Душана Васиљева, који је певао да „нам је свима пут у болу исти“. Оно што је заједничко то је константност присуства патње и бола у човековом животу. Васиљев је мислио у песми "Жице" на судбину војника у неком рову на Пијави. Тај пут за патњу, бол и губилиште био је добро утабана стаза, али мислим да је он добро знао, још као дете, да пут за несрећу се рачва у стотине праваца но крај му је једна тачка. Тако и сам мислим да је пут исти, јер је правац трасиран.  Какаве је судбина српских ратника у вашем роману? Први светски рат је срспки корпус у Војводини ставио у процеп. На једној страни требало је бити лојалан царевини у којој живе, Аустро-угарској монархији и која је објавила рат Србији. На другој страни била је Србија, земља матица, коју су волели и према којој су сви снови и тежње били усмерени. То није била лака позиција. Срби су од почетка сукоба негодовали, али су били лојални Аустро-Угарској, када је упитању одазивање на позиве за ратни распоред и мобилизацију, али су већ у раној фази рата на Руском фронту прелазили на супротну страну. То је стварало велике проблеме Аусто-Угарској војсци, јер су Срби али и други ратници словенског порекла остајали на фронту и формирали добровољачке јединице. Рат са Италијом Аусто-угарска је дочекала у одређеном смислу као решење „српског питања“, те је велики број Срба у униформи К унд К монархије завршио у Словенији, на фронту код Соче и касније у Италији на реци Пијави. То је место „сусрета“ Хемингвеја, Американца ангажованог у италијанском санитету и Васиљева, Србина у рову Аустроугарске монархије. Судбина српских ратника на Пијави је идентична судбини Васиљева – хладноћа, болест, честе ноћне акције, јуриши. То је судбина „топовског меса“. Да ли размишљате о новом рукопису? Писање ми још увек пружа велико задовољство, тако да размишљам о новој књизи, мада роман „На погрешној страни реке“, још није добио свој пуни јавни замах. То је уосталом дуг процес, као и сам чин писања. Тренутно радим на прозном рукопису чији је наслов „Наранџасти цепелин“, а ради се о мултижанровској прози, која обухвата један период мог живота који је у великој мери био испуњен путовањима. Није то класичан путопис, него баш жанровски недефинисана књига у којој има и аутопоетичких момената, прича, записа, делова интервјуа. Да будем у складу с нашим разговором, можде и то може из данашње перспективе, бити роман јер има главног јунака (аутора) и његово време.

Прочитајте још:„ПАЛЕСТИНСКЕ ОЧИ“: Изложба фотографија Газе и Западне обале у центру Београда (ФОТО)

Извор:Правда/Марија Гојковић