Руски аналитичари и политичари један за другим редом изјављују како би се турска блокада Босфора пробијала другим, а не политичко-дипломатским средствима. Аутор: Зоран Метер
Стање на Блиском истоку убрзано се креће према свеопштем хаосу: од гомилања ваздухопловних снага међународне заједнице над сиријским небом и убацивања различитих „умерењака“ преко њених граница, турског војног упада на ирачку територију, па до јеменске катаклизме која се одвија иза дебелог застора западних медија и где, уз сву војну надмоћ Арапске коалиције, не престаје жесток отпор шиитских Хута и њима оданих владиних војних снага које су се на појединим деловима фронта пребациле чак и у пограничне јужне регије Саудијске Арабије. Али вратимо се најпре самој Сирији. Након турског рушења руског авиона Су-24, 24. новембра, активности турског ратног ваздухопловства над сиријским небом су „замрле“, пре свега на захтев САД-а због избегавања даљњих инцидентних ситуација с руском војском након инсталирања њиховог ПРО и ПВО система С-400 у Латакији. Међутим, то не значи да су Турци престали да пребацују логистичку и војну подршку својим симпатизерима на северо-западу Сирије, у регији Алепо, Идлиб и Латакија. Напротив, та се подршка све више интензивира (под агендом „хуманитарне помоћи“) тамошњим исламистичким војним групацијама „Јабхат ал-Нусра“, „Ахрар асх-Схам“ и „Јеисх ал-Мухајарин вал-Ансар“. Истоцремено турска војска и даље „туче у леђа“ сиријским Курдима на северу земље, не дозвољавајући им прелаз реке Еуфрата и спајање са својом сабраћом на сиријском северозападу где они заједно с владиним снагама воде жестоке борбе против наведених исламистичких групација, а којима је Русија пре неколико дана транспортним авионима избацила 5 тона наоружања и војне опреме. Управо од Еуфрата па 98 километара на запад уз сиријско-турску границу налази се зона под надзором „Исламске државе“ кроз коју њихови борци слободно пролазе, примају нове чланове из различитих држава преко турске територије, а преко ње се неометано шверцује и украдена сиријска нафта. Недавно руско рушење моста преко Еуфрата којим се до тада одвијала већина илегалне трговине нафтом, била је она кап која је прелила турско стрпљење, када је Анкара два месеца у шоку посматрала како им Руси пред носом уништавају кључни (илегални) бизнис, али и руше снове о ширењу турског царства на јужне просторе арапских земаља. Како би сачувала ту зону од заузимања Асадових владиних снага или јединица сиријских Курда, Турска и даље дипломатским путем лобира за успостављање сигурносне зоне на том једино преосталом подручју које је веже с арапским сунитским светом. Али до зоне забране лета над тим делом Сирије вероватно неће никада доћи (а уколико ње нема бесмислено је успостављати искључиво копнену сигурносну зону), посебно након рушења руског авиона. Из таквих неповољних војно-политичких околности у самој Сирији, Анкара је одлучила да изађе на начин увлачења својих војних снага на територију суседног Ирака, и то уз помоћ тамошње проамеричке Курдске демократске странке и њеног челника и вође Ирачког Курдистана Масуда Барзанија. У том подручју нема ни руских авиона, ни система С-400, нити проиранских јединица либанског „Хезболаха“, а регуларна ирачка војска нема довољно маневарских могућности нити реалне снаге да удари на турске снаге у својој земљи (осим тога, између њих су, наравно, и снаге "Исламске државе").
Курдски челник код саудијског краља примљен као државник
Почетком децембра, непосредно пре турског војног упада на ирачку територију 30-ак километара северо-западно од стратешког и другог по величини ирачког града Мосула (којег држе снаге "Исламске државе"), председник Ирачког Курдистана Барзани позван је у Саудијску Арабију где га је са свим државним почастима примио лично саудијски монарх Салман. Такав пријам, који се организује искључиво при доласку челника светских држава, био је јасан сигнал влади у Багдаду, шта Ријад мисли о суверенитету данашње ирачке државе на челу с проиранском шиитском владом. Не треба бити превише мудар да би се закључило да је једна од важнијих тема разговора била и подршка Барзанија уласку турских трупа у Ирак која је након тога и уследила. Турски експедицијски корпус званично је у Ирак ушао са задатком осигурања безбедности турских инструктора који помажу курдским пешмергама, али и подршци сунитским арапским племенима у том подручју. Она је, наводно, заснована на молби политичког челника Мосула Атиле Нујафија, избеглог из тог града у јуну 2014. године након уласка јединица "Исламске Државе". Осим тога, турске власти и даље уверавају да је њихова војна интервенција била усаглашена са САД које предводе антиџихадистичку коалицију против "ИД". Али званични Багдад се не мири с таквим турским образложењем и дао је ултиматум од 48 сати да турске снаге напусте Ирак. Он истиче данас, али је већ познато да Турска на њега нема намеру да позитивно одговори. Истовремено, у ирачком парламенту већ захтевају и извођење ваздушних удара по размештеним турским јединицама (до којих у овом тренутку сигурно неће доћи), а влада прети дипломатским мерама и економским санкцијама према Турској с којом иначе има врло развијене трговинске односе. Посебно ће бити занимљиво пратити реакцију Ирана као највећег савезника владе у Багдаду. Данас је заменик министра спољних послова Ирана Хосеин Амир Абдулахиан изјавио, да се Турска не бори против тероризма већ угрожава безбедност читаве регије што ће довести до хаоса. Турска је пре таквог потеза морала да затражи сагласност ирачких власти, каже ирански политичар за тамошњу телевизију Пресс ТВ. Независно каква је улога САД у најновијем турском опасном војном солирању по Блиском истоку, једно је сигурно: турска јача своју војну присутност око својих јужних граница – у Ираку већ сасвим отворено, а у Сирији убацивањем паравојних оружаних јединица, попут "Сивих вукова", војног крила већ респектабилне парламентарне турске Националистичке странке (према резултатима недавних парламентарних избора, има 80 заступника).
Тражи ли Турска званичну ирачку објаву рата?
Јуче је турско Министарство спољних послова позвало руског амбасадора у Анкари ради упознавања с "инцидентом" који је "проузроковао" извесни руски војник на палуби руског војног брода који је пловио кроз Босфорски мореуз према Сирији, и који је у рукама држао ракету "земља-ваздух". Званична Анкара се због тога јако забринула. Турски ризични војни упад у Ирак, у прво време проузроковаће вероватно само дипломатске последице али, знајући да је влада у Багдаду (иако још увек под довољно снажним америчким утицајем) ипак проирански оријентисана и да ужива и руску подршку, не би било изненађење да турски чин и званично прогласи агресијом на своју државу, а тиме Анкари објави и рат. Управо такав развој стања, у којој би се Турска формално-правно нашла под опасношћу војног напада неке, у овом случају њој суседне државе (а реално о томе не може бити речи с обзиром на међусобни однос снага), Турска би имала право да затвори теснаце Босфор и Дарданеле за пролаз руских војних бродова према сиријским обалама. Конвенција из Монтрeja од 1936. године, потписана у истоименом швајцарском граду, каже, да у случају учествовања Турске у рату, а такође, ако она осети да јој непосредно прети ратна опасност, Турска има право да одобри или забрани пролаз кроз мореузе било чијих војних бродова. За такав турски потез према Русији још увек нема правног утемељења, али у случају описаног развоја стања с Ираком – као чланом руске војне коалиције на Блиском истоку (заједно са Ираном и Сиријом) ствари се мењају. Руски политичари и аналитичари у последње време често јавно говоре о том потенцијалном проблему највишег безбедносног ризика. Исто тако, један за другим редом изјављују да би се таква турска блокада пробијала другим средствима, а не политичко-дипломатским.
Турски „Сиви вукови“ на вратима Крима
Међутим, турски председник Ердоган већ је доказао своју "непредвидивост" и склоност "коцкању" са властитим народом. Али његова храброст знала је да прерасте и у кукавичлук. Када је 2010. године Израел увео потпуну, укључујући и поморску блокаду палестинске Газе, Турска је послала конвој помоћи за палестински народ. Тел Авив је упозорио да неће допустити турским бродовима улазак у своје територијалне воде, на шта је председник Ердоган узвратио да ће лично стајати на предводничком броду турског конвоја. Одговор израелске владе био је кратак и јасан: спречићемо пробој свим расположивим средствима. Наравно, Ердоган се у конвоју није појавио нити су турски бродови стигли до Газе, а убрзо је громогласно турско ударање у антиизраелске бубњеве заменила потпуна тишина. Другим речима, зрно разума у Ердогановој глави ипак постоји па се стога с правом поставља питање колико је у стварности реч о његовом политичко-војном солирању у предузимању врло рискантних потеза којима сведочимо последњих дана, а колико о послушности креаторима новог светског поретка. Али да Ердоган игра заиста рискантно, нико не може да оповргне. Ових дана на надзиране делове Херсонске регије (граничне украјинске регије са полуострвом Крим) од стране татарских екстремистичких организација (један од лидера је милијардер Ленур Исламов, члан "Меџлиса кримско-татарског народа" у изгнанству у Украјини), пристигли су припадници екстремистичке турске националистичке паравојне формације "Сиви вукови" (поменути у горњем делу текста), чији је припадник извршио атентат на Јована Павла II у Риму недуго након његовог проглашења Папом. На својој фејсбук страници Исламов је објавио фотографију с припадницима турских екстремиста и њиховом заставом, уз речи, „прстен блокаде се сужава“. А како је данас пренео Ројтерс, турски премијер Ахмет Давутоглу изјавио је да ће Турска, према потреби, увести санкције против Русије, а кабинет је у понедељак већ разматрао могуће мере које би Анкара могла предузети. А случајно или не, знајући за настојања Анкаре за разбуктавањем сукоба на Јужном Кавказу, пре свега у регији Нагорно Карабах, Русија је у своју базу Еребуни у Јерменији из свог Јужног војног округа дислоцирала седам савремених ударних хеликоптера Ми-24П и транспортне хеликоптере Ми-8МТ те их разместила уз ескадриле ловаца МиГ-29. Иако је председник Путин у свом недавном обраћању изјавио да Русија неће „звецкати оружјем“ по питању Турске, нагласио је да ће његова земља истрајати у борби против свих организација и држава које помажу тероризам, и то било којим средствима. А када видимо колико руске државне институције (пре свих Министарство одбране) и медији свакодневно распрострањују доказе о турском спонзорству "Исламске државе", јасно је да се блискоисточни сукоб све више претвара у обрачун Русије и Турске, у којем је победника лако разазнати. Али с којим последицама по укупни светски мир, то још нико не може рећи.
Прочитајте још:
Извор: dnevno.hr
