Правда

МИНСК-2 не може и неће да реши украјинску кризу - управо зато што је криза само последица глобалног конфликта између САД и Русије, који је само једна форма борба две државе. Али, мински споразум омогућује да се на неко време угаси пламен рата у коме Руси убијају Русе, да се плати издаја из 1991. године и жеља да Запад откине западни део руског света. Многи се данас споре око тога колико су мински споразуми корисни, ко је победио, ко је изгубио, анализирају садржину текста - иако је ту важна само једна ствар: шта ће после Минска радити главни актери конфликта, како ће и за шта искористити примирје. При чему не треба заборавити да је украјинска драма само једна, макар и најкрвавија, димензија америчко-руског конфликта. Сам формат минских преговора показује да Европа покушава да преузме иницијативу у дефинисању Западног става о украјинском сукобу. То не значи да Берлин и Париз дејствују одвојено или у инат ставу Англосаксонаца - међутим, они желе да имају већи утицај на дефинисање Западног става него што је то било до сада. САД наступају као зачетник конфликта и неко ко има највећу корист од њега - оне на сваки начин охрабрују Кијев у његовом стремљењу да се приклони Западу и обрачуна са Новоросијом, притишћу Европу, плашећи је руском претњом и принуђују је да прекине везе са Русијом. Последњих недеља управо су САД, више од свих, допринеле потписивању споразума у Минску, тако што су отворено почеле да говоре о испорукама оружја Украјини. То је изазвало озбиљну узбуну у Европи - иако је у америчкој ратној реторици било и елемената рационалне и унапред припремљене игре, изигравања доброг и лошег иследника (у којој је Берлин глумио доброг), јер у причи везаној за испоруку оружја није било покушаја да се изврши притисак на Москву (што је било потпуно бесмислено), већ се радило о реалним тактичким и стратешким разликама поводом украјинске кризе. Сједињене Државе никада неће упутити војску у Украјину, али желе да конфликт буде жесток у дуг. Наравно да у Вашингтону разумеју да нема говора да се Донбас врати Украјини, док је у Кијеву на власти проамеричка власт. Исто тако, тамо добро знају да Русија неће одустати од целе Украјине, тим пре што трезвени реалисти знају да САД немају могућности да у средњорочној перспективи Украјину задрже у својој орбити. А ако је већ тако, онда уз формално реализовање максималног задатка - који у овом тренутку за САД изгледа као подела Украјине на два дела, с тим да се Москви да Донбас, а да Американци остатак задрже за себе - у први план све више избија максимални циљ: развлачење украјинског конфликта на што је могуће дуже време, с циљем да се Русија што више ангажује на том правцу... Неколико година перманентног рата у Украјини, Америци ће - и саме по себи - донети огромне геополитичке дивиденде. Према томе, САД ће и током овог примирја спремати Украјину за нови рат и на све начине јачати кијевску елиту, наставити да по Европи сеју страх од руске експанзије, уз настојање да не допусте да антируски фронт заостане. За САД је проблем што у Москви добро разумеју америчку стратегију и сматрају да је вашингтонски минимални задатак исто толико неприхватљив као и максимални. У борби против Сједињених Држава, Русија, поред осталог, покушава да искористи и европско-америчке несугласице - односно одбијање Европе да заоштрава конфликт са Русијом - и зато одуговлачи са украјинским ратом. Европа жели да замрзне украјински конфликт - зато што више не може да буде располућена између САД и Русије. Европа не жели, по сваку цену, да Украјину откине од Русије и да се због Кијева свађа са Москвом - али исто тако она не може ни да престане да подржава Украјину у њеним европским интеграцијама и жели да свој животни простор повећа на рачун руског света. Али, Европа (ако изузмемо најекстремнији проатлантски део њене елите) није била иницијатор конфликта - она је наступала само као млађи амерички партнер који је сматрао да ће му амерички инструмент бити од користи у атлантизацији незалежне (независне) Украјине. Међутим, испоставило се да уопште није тако једноставно отргнути Украјину од Русије. Уместо да на миру осваја украјински чернозјом, ЕУ сад има посла са ратом на својим границама, плус прекид корисне сарадње са Русијом, а што је најгоре - и све већу зависност од САД. Због свега тога, европске елите почињу силно да се нервирају. Оне разумеју да ће одуговлачење конфликта, на крају крајева, довести не само до кризе унутар ЕУ (због различитих ставова поводом политике према Русији), већ и до озбиљног јачања антибриселских па чак и антиатлантистичких расположења. Све је ово претња да може доћи до новог форматирања европске елите - довољно је да замислимо шта ће се десити у Француској ако на власт дођу Марин Ле Пен и њен Национални фронт. Континентална Европа не жели да, због Англосаксонаца, вади кестење из ватре - тим пре што тамо све боље схватају илузорност наде да ће Украјина задржати западни вектор. Европа не може да заустави конфликт јер нема одлучујући утицај на Кијев. Због тога јој једино остаје да замрзне ситуацију. У нади да ће јој то омогућити да сачува односе са Москвом и ослаби притисак Вашингтона и да се затим у Украјини све некако смири. Европа ће садашње затишје искористити за јачање ситуације „ни рат, ни мир“ и за покушај да се са Москвом договори о неутралном статусу Украјине која би постала мост између Европске и Евроазијске уније. Али, проблем је у томе што у Москви не верују у самосталност Европе, а дејства Кијева показују да се он - као и раније - више оријентише на Мекејна, него на Штајнмајера. При том сама политика украјинских власти и ток рата остављају све мање шансе за мирно решење кризе. Садашње примирје ће за Кијев бити озбиљно искушење. Да је Порошенко самосталан, он би одавно одустао од Донбаса (или би бар започео директне преговоре са Доњецком) - да макар покуша да спасе оно што је још остало од Украјине. Али, он то не може да уради због страха од новог мајдана и офанзиве Новоросије. Несрећа је у томе што ће даљим обећањима, о обнови украјинсктва у Донбасу и европским интеграцијама, добити и бунт и рат. У наредним месецима, Кијеву ће бити веома важно да својој јавности покаже да Запад помаже јачање украјинске армије и привреде, уз истовремено јавно пропагирање новог „рата са Русијом“ и да очува веру у „европски избор“. При том ће неопходност да се у наредним месецима у Врховној Ради расправља о реализацији споразума из Минска (и то без обзира на исход гласања) довести до пораста оптужби за издају на рачун Порошенка као и до ескалације ионако напете ситуације у друштву и елити. Чак и ако Кијев успе да уз минималне губитке евакуише јединице из дебаљцевског котла, борци који ће се вратити са фронта само ће долити уље на ватру антивладиних митинга. Порошенко се нашао у безизлазној ситуацији. Он мора да покаже екстремистима да је спреман да се бори за Донбас, да подржава милитаристичку атмосферу и да заустави деградацију украјинске привреде, расипање власти и пад поверења према самом себи. Неће помоћи оптужбе на рачун Русије да је поново минирала споразум из Минска. Напротив, чак и у случају да ратна дејства обнови Новоросија, Порошенка ће оптужити да је специјално дао Доњецку време да консолидује снаге. Порошенко не може сам почети нову етапу рата, а за разлику од екстремиста - он разуме какву катастрофу то може изазвати. Зато - када буде обуздавао ратни жар националне гарде - Порошенкоће сав њен гнев примати на себе, а ако пристане на обнову ратних дејстава - он ће бити тај који доводи у питање читаву Украјину. Због свега, расте вероватноћа да ће до обнове ратних дејстава доћи спонтано, случајно - неки самосвесни батаљон „неће издржати провокацију руских добровољаца“. Питање је само да ли ће се то догодити случајно или ће бити последица унутрашње игре Порошенкових противника или можда „лукавштина“ самог врховног команданта. У сваком случају, мировна пауза неће дуго потрајати - ратна дејства у ситуацији распада украјинске државе представљају за многе актере једини начин да се проблеми реше (организовањем новог Мајдана или његовим спречавањем - све у зависности од циљева). Новоросија чека - нико не верује да је Кијев задуго прекинуо рат. Након што већи део споразума из Минска, по одлукама Раде, остане без садржаја, Доњецк ће добити додатну потврду својих очекивања. Новоросија ће са стиснутим зубим посматрати како слаби кијевска власт, како се у украјинском друштву мења однос према рату и како се олигарси и њихове марионете међусобно уједају у Ради. За то време, Новоросија ће се спремати за нови рат - али, овога пута са јасним ставом да следећи циљ неће бити ни Мариупољ ни Славјанск, или границе Доњецке и Луганске области. Њен следећи циљ биће пораз украјинске армије, од којег се ни она, а ни власти у Кијеву неће опоравити.

Прочитајте још:Тежак обрачун артиљеријом код Луганска!

Извор:  Факти.орг