Правда

Француски председник Франсоа Оланд раније, а немачка канцеларка Ангела Меркер касније, схватили су ту чудовишну грешку направљену у Украјини, док није постало још горе, док није постало касно. Баш ствари изгледају тако, претеће, измичући контроли. Оланд и Меркер излаз траже за незавидан положај Европе, јер на Западу, у САД посебно, а и у самој ЕУ, постоје снаге које не штеде напор да продубе и погоршају ситуацију у и око Украјине, да ескалирају, потпирујући и евидентно призивајући рат, у Естонији, Летонији, Литванији, Пољској. САД са експонентима, нису спремне за прерасподелу утицаја, ни у европским размерама, ни сагласно новим светским реалностима. У Европи оронуле економске, социјалне, политичке снаге и кохезије, таква ратно-хушкачка атмосфера постаје неиздржива. ЕУ је далеко од оне докризне, Уније у успону, постајући упитна. Водећа Немачка је, а то се и раније очекивало, преузела иницијативу, а канцеларка артикулисала европску позицију: „Немачка не види војно решење проблема“ и „Немачка је против испорука оружја Украјини.“ Као да је експонирана европска независност и европски суверенитет под америчком заставом, са 28 америчких база, 80 хиљада војника и нуклеарним арсеналом у Немачкој, док шест стотина инструктора Америка дислоцира у Љвову. Ђаво је однео шалу. Европу ваља спашавати. Украјина није СФРЈ, ни СРЈ, ни Србија и Црна Гора, ни Космет. То је реална претња и реални потенцијалпрвог европског рата после 1945. г. Иза руског народа Новорусије стоји нова Русија, која смело стоји иза својих интереса. Данашња ситуација у Украјини, резултат је деловања САД, а не сасвим ЕУ и њених чланица. Зато је на самиту „Минск плус“ недостајала америчка столица, председничка, или представничка, као код решавања сваког конфликта на Планети. Оланд и Меркел су, пред самит „нормандске четворке“, и разраду мировног споразума „Минск плус“, долазили у Москву да договоре заустављање конфликта. И, видимо, са руским председником Владимиром Путином није било проблема. У Кијеву, где су се такође обрели, председник Петар Порошенко је голуб међу голубовима, а јастреб међу јастребовима. Међутим, мировна конструкција „Минска плус“ (оно раније договорено са новим терминским обавезама) није могућа, и није одржива, без подршке са оне „пете стране“, без ослонца на „пети стуб“. Зато се, одмах после Москве, канцеларка упутила преко океана, да издејствује, какву-такву, јавну подршку својим и Оландовим мировним напорима Вашингтона и Отаве. Право је, међутим, питање одрживости америчке подршке услед игара на карту распаљивања конфликта и хистерије за што хитнију масовну јавну испоруку оружја Кијеву? Уверености у америчку подршку нема. Америчко постављање и амерички циљеви у Украјини оцртани су на кијевском „европском мајдану“, окончаном равно пре годину дана, државним превратом, 21. фебруара 2013. г. Данашња ситуација у Украјини, резултат је деловања САД, а не сасвим ЕУ и њених чланица. Зато је на самиту „Минск плус“ недостајала америчка столица, председничка, или представничка, као код решавања сваког конфликта на Планети. После седамнаест сати целоноћних преговора у Минску је постигнут компромисан политички договор и, не без контрадикције, списак „комплексних мировних корака“. Циљ исцрпљујућих минских преговора, 12-13 фебруара о.г., је да се мир „ухвати за сламку спаса“, да се лидери не врате кући „пустих руку“, да се смањи ескалација рата, и, скоро геометријском прогресијом, раст неповрења и хладноратовска реторика на европском тлу. И такав, по некима, минимални договор, има право на успех а мир опет добија шансу. Прекид ватре, означен 15. фебруара 2015, могао би постати неповратан? Међутим, за то је потребно минимум поверења између Кијева и Новорусије. Кијевске власти немају ни мудрости ни храбрости да имају контакт са реалношћу, а то је власт, и са њом све остало, која постоји у Новорусији. У новом „пакету мира“ издвајају се, а мировни оптимизам побуђују, две ствари. Прво, „нормандска четворка“ Француска, Немачка, Русија и Украјина, деловаће као стални имплементирајући, контролни и орган који подржава мир између Украјине и Новорусије. Иако су четири државе углавном континуирано деловале, то је договорено као обавезујући начин. Друго, документа потписана у Минску треба, као обевезујућа, да усвоји Савет безбедности ОУН (ако буде подршке зна се од кога), што целом мировном оквиру гарантује ону потребну, обавезујућу, чврстину „мировне арматуре“ светске организације. На тај начин, у решење украјинско-новорусијског конфликта, хтеле-нехтеле, коначно улазе, толико „отсутне“, а толико свеприсутне, Сједињене Државе. Међутим, мир је још далеко, јер је све много сложеније, много је акумулираног, скоро ништа не решаваног у крупној политици. Да ли, опет, треба поновити да је руско поверење у односима са европским (западним) партнерима, и европских у односу према Русији, темељно поткопано. Постоји читав списак нерешених проблема који почиње са вероломним проширењем, и померањем инсталација и живе силе, НАТО-а на Исток, све до изласка на руске границе, могуће чак и у Украјини, а као најкрупнију, завршну тачку тог списка неповерења, и небезбедности, могао би представљати амерички антиракетни штит у Европи, стратешки, опет, усмерен према Русији. Пукотина је дубока, а јаз је преширок. Немогуће је једним махом, једним кораком, толику провалију превладати. Много је труда, и много политичке воље, и још много недостајућег визионарстава, потребно да се савлада (заједничка) грешка, израде нове гаранције и општеевропске концепције и перспективе. Данас је ситуација таква да се на „конту Европљана“ накупило много проблема, много неповерења. Ако се погледа, цео европски пројект пуца, а његове пукотине суштински појачава рат који је отпочео у Европи. Прави узрок рата Украјине против Новорусије је у одбијању Запада, више од двадесет година, да Русији призна припадајуће законите интересе безбедности, стално проширујући и померајући зону свога утицаја и контроле. Али рат у Украјини није последица државног преврата, то је само повод, у којем је Барак Обама отворено признао улогу САД. Прави узрок рата Украјине против Новорусије је у одбијању Запада, више од двадесет година, да Русији призна припадајуће законите интересе безбедности, стално проширујући и померајући зону свога утицаја и контроле. Русија је прва, а не Кина која долази касније, под удар САД и НАТО. Москва то не може да поднесе. Она је сахватила да са постојећим уговорима са САД и Западом ништа не може учинити, а да до нових, са Вашингтоном, као и са Бриселом, не може доћи. То је суштински, онај дубински, чак егзистенцијални, разлог данашњег конфликта. Зато на површини остаје амерички преврат у Кијеву, којим се изнутра дестабилизује Украјина, а споља не штеде напори за тровање (односа) Украјине и Русије. Главни разлог је де факто незавршени хладни рат, као отворена рана на европском континенту. Годинама САД, „победници у хладном рату“, одбијају да се са било ким, и са Русијом наравно, договарају о новим правилима игре у Европи („после завршетка хладног рата“), и у свету (осим ако то није у директном интересу, као што је борба против тероризма, или Иран, где се без Русије не може). За договарање се Русија још избегава и због тога што је САД сматрају не себи равном и не дораслим партнером, верујући да ће оне, Сједињене Државе, и даље (безгранично?) проширивати зону свога утицаја, и своје контроле, војне, политичке, економске. Украјински догађаји су све пресекли, а не неки нови међународни или билатерални америчко-руски уговори. Руска елита је после две деценије схватила колико је о томе бесмислено говорити. САД искључују преговоре (осим о нуклеарном арсеналу), тргујући временом, верујући да им нема равног. Изгледа да ћемо пре видети пад империје, него њену способност договарања. Нада да рат против Новорусије неће измаћи контроли, и изван региона, где се сада одвија, појачана је после најновијег Минска. Европа је можда почела да схвата: политика која је спровођена последње две деценије била је меко речено неправилна, па грешке треба исправити. О томе нам Сергеј Караганов, признати руски спољнополитички експерт, каже: „Ми се данас налазимо у лошијој ситуацији него 1991. године, али смо такође поново на нултој тачки.“ Ако Американци говоре да нису сагласни стим да било која страна претендује на сферу утицаја, они прећуткују да у стварности САД претендује на Украјину, управо с геополитичке тачке утицаја и поседовања. У дугорочној перспективи, мир и стабилност у Источној Европи може постојати само у случају реализације пројекта општеевропске архитектуре безбедности који у обзир узима интересе и Запада и Русије, на равним условима и без коњуктуре. Путин је ту тему отворио још 2007. г. када је на Минхенској конференцији о безбедности подвргао критици једнострану стратегију Америке у Европи. Пре седамдесет година, колико се навршило ових дана од необележене и са новоизвученим поукама савезничке Конференције у Јалти, 4-11- фебруара 1945. године, када је договорена подела Европе и много шта другог, светска империја створена Сједињеним Државама, стално је ојачавала. Када је ликвидиран СССР-а, као геополитичка реалност и међународни субјективитет, САД су избиле саме на прво место, да би 2014. дошле на праг Крима и Јалте. От тога момента, Америка се, као Наполеон и Хитлер, који су после продора у Русију, морали свуда да се покупе, налази у мишоловци. Западни кругови су сматрали да ће страховити економски удар Русију, којем су је од лета 2014. изложили, бацити на колена. Земља давне историје, и укорењених националних вредности, не предаје се, и не пада пред искушењима. Само народи и земље лишени историјских и националних вредности, Русију не разумеју. Уосталом, и Србија је у својој историји знала остати верна својим идеалима. Русија најновији, више него економски, рат који против ње води цео Запад, подноси стојећи, не стоички, не клецајући. Прекооеканска очекивања су била сасвим друга, попут оних са Совјетским Савезом и његовим крајем. Међутим, Русија се изменила, свет се изменио, Запад је остао исти, са старом политиком, и старим схватањима. Самит „Минск плус“ протекао је у сенци расправа америчке политичке елите и настојањима Обаме да Украјини обезбеде оружје у борби са „сепаратистима“. То није ништа друго него доливање уља на ватру, а тиме и устаници добијају одрешене руке за снабдевање из својих извора. Међутим, да влада, створена након „евромајдана“ по америчком диктату, није „одабрала“ политику гушења Руса, не би било ни устанка. Украјинска влада спроводи етничко чишћење и протерује руско језичко становништво. У сваком сличном случају, САД траже преговоре централне владе са „сепаратистима“, а у новорусијском не, него и даље провоцирају рат, а устанике не признају. Међутим, пажњу треба фокусирати на злочине ратне и више од тога. Украјинска војна армада није способна за „мушки рат“ на фронту са устаницима, ни за победу на бојном пољу Новорусије. Зато непрекидно, и дан и ноћ, далекометном артиљеријом и ракетним системима, укључујући тактичке ракете „Тачка У“, гранатира, нарочито, милионски Доњецк, као највећи град, Луганск, друге градове и села, убијајући свакоденвнио десетине мирног становништва, међу њима и најмању децу, и старце. То је злочин којег чека казна. Цинични, кратковиди западни моралисти, и трабанти, ништа не виде, и не желе да виде, иако се слике врте на ТВ каналима и интернету, осим случајеве када њихови кијевски штићеници режирају нови „Рачак“, или ново „Меркале“, крвави пир, за унапред постављене у заседи западне медије и новинаре, опет, за неки њихов „виши циљ“. Да ли је могуће (и када) евро-руске односе повратити у предратно стање, у конструктивни ток? Читаву деценију ти односи не напредују, а не само са САД или НАТО. На место десетогодишњег Споразума ЕУ и Русије из 1994. новог нема, нема ни других, јединственог европског економског простора, безвизног режима. Тек, неко духовно буђење потребно је Европи. И нама на Балкану.

Прочитајте још:Дебаљцево пред ослобађањем, Украјинци подижу утврђења око Лисичанска

Извор: Евроазија.инфо