Правда

Путовао сам у лето 1984. године у Букурешт ради интервјуа с начелником Генералштаба оружаних снага Румуније, генералом армије Василеом Милеом. Путовао сам возом с београдске станице „Дунав”, спаваћа кола била су румунска, кондуктер је био раздрљене кошуље, неиспегланих панталона, без кравате, необријан. Није ме ни упитао за карту. Чим смо ушли у Румунију, појавио се на вратима купеа, избријан, уредна кошуља, кравата, испеглане панталоне: „Друже Лазански, другови у Букурешту вас чекају”. У Букурешту сам одсео у војном хотелу, тако је одредио домаћин. То јутро, пре него сам пошао на доручак, у соби сам се гласно пожалио на неиспеглано одело и чесму која не може до краја да се затвори. Када сам се вратио с доручка одело је било испеглано, а чесма сређена. Мој други боравак у Букурешту био је у августу 1989. када сам интервјуисао председника Николаеа Чаушескуа у његовој летњој резиденцији у Снагову. После интервјуа, мој домаћин, румунски војни изасланик у Београду, који је за ту прилику допутовао у Букурешт, одвео ме је у ресторан хотела „Атена палас”. Накратко сам напустио вечеру да бих из хола хотела телефонирао редакцији да сутра шаљем интервју. Када сам се вратио пуковник ме је са смешком упитао шта кажу у редакцији. Хотел „Атена палас” био је главна електронска централа за телефонско прислушкивање румунске службе „Секуритате”. Запаљен је и срушен у догађајима у децембру 1989. године. Сачувао сам телефонски рачун, лепа је то успомена. Тако су то радили Румуни осамдесетих година социјализма у њиховој земљи. А ми? Целокупни простор бивше нам Југославије у латентном је стању параноје од домаћег прислушкивања, афере се нижу једна за другом, пљуште оптужбе и контраоптужбе, ко је све био „на мерама”, а ко је наредио „мере”. Је ли то било у складу са законом или није, да ли се улазило и у приватан живот или се надгледао само службени аспект неке личности? Фасцинација тајним службама присутна је на овим просторима још од времена Бранислава Нушића. Аписова „Црна рука” претеча је служби које наводно раде о глави скоро свим главарима ових простора. Зато је сваком ко дође на власт стало да што пре успостави своју контролу тајних служби, јер информације су често врло убојито оружје. Шпијунажа је стара колико и људска цивилизација, с временом су се само мењале технологије и методе. Бити шпијун с визит-картом, или без ње, тек је ознака времена и цивилизацијска разлика од једне до друге државе. На Западу, од саговорника из обавештајних и контраобавештајних структура добијете визит-карту с његовом функцијом и бројевима телефона, код нас је то тек недавно постала пракса. Узбуђујемо се и на саму помисао да нас неко у Србији прислушкује, а на чињеницу да нас прислушкују странци остајемо неми и немоћни. Свака страна амбасада у Београду има, или може да поседује, могућност за прислушкивање телефонског саобраћаја у Србији. Мобилни телефони се прислушкују врло лако, стационарна телефонија такође није проблем за праћење. Немачка је Хрватској уочи распада СФРЈ испоручила уређај за аутоматско прислушкивање 50.000 телефона у минути. Данас свака јача западна компаније има мобилне уређаје за прислушкивање конкуренције и за индустријску шпијунажу, то поседују и јаче политичке странке. Ипак, две трећине обавештајних информација добија се данас из јавних извора, путем медија. Добре аналитичке службе темељ су сваке озбиљне обавештајне службе, јер нико ко претендује да се озбиљно бави политиком, или бизнисом, телефоном не обавља осетљиве разговоре. Важнија дипломатска и политичка комуникација иде преко посебно заштићених линија и скремблује се тако да се дуге поруке сажимају у микронском делићу секунде, али ни то данас није сасвим сигурно. Случај када су Совјети у Берлину ископали тунел, прикопчали се на телефонске линије и годинама слушали Американце и њихове савезнике, био је упозорење Западу да је дошло време за нове технологије. Тајно прикључивање на подводне телефонске каблове и Совјета и Американаца метода је из арсенала хладног рата. Американци годинама нису хтели да се уселе у нову зграду амбасаде у Москви јер су утврдили да су Руси скоро у сваку циглу, наиме грађевински је материјал био домаћи, уградили прислушне уређаје. Нешто раније су Руси поклонили америчком амбасадору у Москви грб америчког орла, грб је стајао неко време у кабинету амбасадора, све док америчке службе од совјетског пребега нису сазнале да су у очима орла инсталиране мале камере и прислушни уређаји. Америчка обавештајна служба НСА прислушкује 200 милиона телефонских разговара у минути широм света. Из две базе у Великој Британији и из једне британске базе на Кипру слуша се сва телефонија у Европи. Изговорите само „чаробне речи”, као Ал Каида, председник Обама, председник Путин, Украјина, Ангела Меркел, бомба, експлозив и уређаји за снимање вашег разговора се аутоматски укључују. Поред НСА и осталих 18 америчких обавештајно-безбедносних служби имају такође капацитет за тај посао и раде исту ствар, али на друге начине. У ери „великог брата” електроника прати сваки наш корак. То, наравно, не значи да је све на извол’те, да нема тајни које се могу сакрити. Да је то тако говоре нам и вести да је свако мало протеран неки руски, амерички, или британски дипломата због „активности које су неспојиве с његовим статусом”. Еуфемизам за шпијунажу...

Прочитајте још:Чим рат стигне на улице Кијева – престаће да гину житељи Доњецка, Горловке и ЛуганскаМинск-2 биће само реприза Минска-1

Извор: Политика