Правда

Целе породице се из ноћи у ноћ окупљају на старој станици, саграђеној за време бивше Југославије, чекајући да се попну у аутобусе који ће их одвести преко границе у Србију и што је могуће ближе мађарској граници, да би и они, као и сви други пре њих, покушали да се пробију у неку од земаља ЕУ. Први пут се са овим феноменом суочавам крајем новембра прошле године, враћајући се из Београда. Младић од 22 године, који је стопирао наш аутобус на граници, враћен је са српске границе јер му је истекла лична карта, којом Албанци са Косова могу прећи и путовати кроз Србију. Он и његов најбољи пријатељ, обоје студенти економије на Универзитету у Приштини, одлучили су да напусте Косово и покушају да добију азил у Немачкој. О томе нису ништа рекли својим породицама. Младић је новац за пут позајмио од својих пријатеља, а са собом је био понео само ранац. "Сви у Урошевцу причају о одласку. О томе се прича у свим кафићима", каже он и додаје да га несупех није обесхрабрио. "Обновићу личну карту и покушаћу поново ускоро", каже он. Кад имигранти стигну у Суботицу, смештају се у одмаралиштима око Палићког језера, који је веома близу мађарске границе. Због велике потражње у задње време, скочиле су цене ван-сезонских хотелских соба у околини језера. Цена за једну ноћ је негде око 100 евра по соби. Тада долази и кључни део. После два или три дана проведена у Палићу, они долазе у контакт са криминалном мрежом која ће их превести преко границе са Мађарском. Кријумчари често захтевају високу накнаду, ништа мање него пар стотина евра за појединце и око хиљаду евра за породице. Неки одбијају да плате толико новца кријумчарима, већ пробају срећу тако што сами покушавају да пређу границу - након што их неки локални таксиста довезе до саме границе. Неки мало више срећнији чак стижу директно до мађарске границе. Када смо посетили Мердаре, на административној линији, видели смо доста њих који су линију између АП Косова и Метохије и централне Србије прелазили пешице. "Са друге стране има таксиста који су слободни у ноћној смени и који те воде директно до мађарске границе. Све аутобуске карте су резервисане унапред, тако да сам ја одлучио овако да одем", рекао је Арсим, који није желео да открије његово презиме. Као потврда његових речи, на другој страни, три возила су чекала мало после поноћи на путнике до границе са Мађарском. Људи обично прелазе границу ноћу - мада су неки прелазили и преко дана, посебно током почетка масовног егзодуса. Ноћу или дању, граница са Мађарском се прелази пешке. Из птичије перспективе јасно се могу разазнати групе људи свих узраста како ходају преко ливада и кроз шумарке који раздвајају Србију и Мађарску, и које воде до Сегедина. Неки се смрзавају прелазећи границу преко реке Тисе и носећи своју децу на леђима. Са друге стране је све лакше. Ако их не ухвате на граници или у пограничном појасу Мађарске са Србијом, онда пут из Сегедина или Ашоталома настављају возом до Будимпеште и онда даље до "обећаног" запада. Путовање је лакше и путовати можете непримећени, јер сте ушли у Европску Унију. Последњи талас масовне имиграције косовских Албанаца пре овог актуелног виђен је 1999. године и догодио се на врхунцу сукоба на Косову. Људи су тада тражили уточиште у суседним земљама, пре свега у Македонији и у Албанији – а други су се већ тада сместили у Аустрији или у Немачку. За разлику од најновијег егзодуса, људи су се пре одласка говорили "Видимо се на слободном Косову". Сви су планирали – и што је најважније – сви су хтели да се врате. Петнаест година након "ослобођења" Косова и седам година од проглашења независности, косовски Албанци сада напуштају земљу и не желе више да се врате. Отишли би било где само да не остану да живе на Косову. Једва чекају да коначно окрену леђа Косову. "Ја би их убио, сваког од њих!" каже са огромном горчином Сејди Фазлиу, становник села Сфечељ, које се из дана у дан полако али сигурно празни. "Убио бих све политичаре, ту прљаву копилад. Они краду од народа, док ми једва плаћамо рачуне." Његов син је кренуо за Немачку пре неколико недеља, са сломљеном руком. "Неће га враћати Немци. Он једва да користи своју руку, видеће да је болестан. Покушали смо да га овде излечимо, али једва плаћамо болничке рачуне", каже Фазлиу. Замислите младића који прелази Тису, док му рука виси по страни. Сфечел је у општини Подујево, чије гимназије се убрзано празне од ђака. "Изгубили смо 85 ученика у последња три месеца. То су скоро три разреда. Сви долазе да подигну своје документе, очекујући да наставе образовање на другом месту," каже Хаџи Бећири, директор гимназије "Иса Болетини". На другој страни, просветни званичници сматрају да је око пет хиљада ђака и студената напустило Косово. Како одмиче нова година, бројеви настављају да се пењу. Мађарска амбасада на Косову је саопштила да је од почетка егзодуса у ту земљу ушло око 60 хиљада Албанаца са Косова. Званични подаци из Немачке кажу да је око десет хиљада њих затражило азил у овој земљи у последњих неколико месеци. Процењује се да се број најновијих имиграната "у Европи" креће негде око 200 хиљада. Немачки медији су овај феномен упоредили са масовним бегом Немаца из Источне у Западну Немачку. Према њима, сваки Албанац који одлази са Косова на неки начин гласа против своје владе. Очајање, бес, борба за егзистенцију и недостатак перспективе - свако од бегунаца има своје и разлоге сличне другима. Али то нису довољно добри разлози, како тврди немачка влада, да они добију азил у њиховој земљи. "Обећали су нам да ћемо јести златним кашикама," каже Валона Сејдулаху, млада жена коју смо срели у селу Гламник. "Шта значи бити независан, када вам пасош ништа не значи, када је систем образовања готово рудиментаран а ваша зарада ниска, не вреди ништа." Питам је о кући на три спрата, у којој она и њена породица живе. "Кућа се не једе", одговара она. - И независност се такође не једе - додаје. Немачки медији већ најављају повратак азиланата и убрзано процесуирање њихових захтева. Биће враћени авионом директно у Приштину, а Министарство унутрашњих послова је саопштило да ће азиланти морати да надокнаде новац за авионске карте. Већина њих продала је сву своју имовину да би финансирали пут, а они који су били запослени напустили су своја радна мјеста. Али за њих ће бити највећа казна то што ће их вратити кући, на Косово.

 Прочитајте још:Kанцелариjа за KиM: „Tачи да не удара у ратне бубњеве“Јовановић: Потребан сам Вучићу, јер он целу Србију сам носи на својим плећима!

Извор: Lupiga.com