Правда

"Последња порука Нелсона Манделе" издање је "Завода за уџбенике", аутора Весне де Винче. Ова лепа дама, се више него успешно уврстила у ред писаца. Обзиром да се управо вратила са Флориде, искористили смо прилику да поразговарамо са њом. Како објашњавате овакав успех књиге? -Мандела је најбољи маркетинг. То је основа за успех ове књиге, његов готово светачки лик, енергија и дело које је оставио иза себе, његова вера у ренесансу света. Мандела је без сумње икона 20.века. У томе је тајна: књига је моја лична презентација, другачије виђење овог Спартака новог доба. Како је настала идеја да пишете о таквој личности, као што је Нелсон Мандела? Таква књига носи одговорност, да ли Вам је било тешко док сте је радили или је то било задовољство или можда оба? Идеја да пишем књигу „Последња порука Нелсона Манделе“ настала је у моменту када Мандела прилично болестан, последњи пут одлази у болницу. Управо у том моменту сам схватила да сам последњи новинар на свету који се сусрео са Манделом и да је то прави разлог да напишем књигу. Тај последњи интервју Нелсона Манделе који је објављен 2010. у енглеском и српском издању „Хело!“ магазина, био је дакле инспирација. Наравно књига има скоро 4оо страна, па у много чему превазилази овај интервју. После се испоставило да је то и једино Манделино обраћање свету у његових последњих 10 година. Наиме 2004. године је јавно поручио медијима :“Не зовите ме више! Зваћу ја вас!“. Онда се повукао и „тиховао“. Ја сам ето успела да остварим свој сан - да га сретнем. Велика је то част. Задовољство је било неизмерно, најпре лично упознати овог великог лидера, скоро свеца, иако тако није волео да га зову, државника и визионара ,који је осмислио и реализовао „велику промену“ света. „И само седети са њим у истој просторији је као да сте у присуству краљевске породице!“ коментарисала је једном сусрет са Манделом - Опра Винфри. Задовољство дакле , али и одговорност, то су заиста два осећања која су ме водила и кроз лавиринте истраживања Манделиног лика и дела. Али изнад свега осећај да чиним нешто јако важно. Зашто? Желела сам да Манделу још једном , на посебан начин приближим читаоцима, пре свега младима, да проширим „подгрејем“ његову мисију. Скоро годину дана, колико сам  ишчитавала скоро све што је о њему написано и писала, дакле скоро годину сам интезивно била у Мадибиној „глави“, истраживала његов начин мишљења и то, како је доносио одлуке, његове снове и заблуде, лидерски кодекс, то како је створио „науку о слободи“, његову мисију опроста и помирења и како је , којим механизмима спроводио ову мисију. Књигу сте започели цитатом " Победник је сањар који никада не одустаје", док сте припремали ову књигу да ли сте Ви били сањар који не одустаје? Тако је. Када сам кренула у Јоханесбург и купила авионску карту са отвореним повратком, знала сам да је то својеврсна дрскост. Успела сам јер је у питању, посебна врста дрскости о којој ми је често говорио мој рођак и учитељ Миљан Миљанић. Рекао је да се само једна дрскост исплати и то је - племенита дрскост. Само племенит циљ уз огромну енергију, предзнање и припрему - могао је да обезбеди резултат. Циљ је наравно одмах био јасан а то је – очувати и продужити Манделину мисију. Повезати младе генерације, са овим врхунским хуманистом . Направити књигу која је безвремена и може да се чита и за десет година а да не изгуби актуелност. У свему томе ми је помогао издавач , "Завод за уџбенике ". Графички смо врло модерно осмислили књигу. Пре свега Саша Радовановић, графички уредник. Лако се чита, што захтева ново време када књига губи битку спрам ТВ  и филма. И што је исто важно, може да се чита фрагментарно. На свакој страници је нешто што држи пажњу, анегдота, исказ, мудрост, неочекивана мислећа фотографија или графика. Лагано се упијају Манделине мисли , на пример пред спавање. То је циљ. Да се текст стално ишчитава. Али, признајем, написати такву књигу, није био лаган задатак и подухват. Имали сте част да разговарате са Нелсоном Манделом како је дошло до тог контакта и у каквом сећању Вам је остао тај сусрет? Била сам изузетно нервозна, тог 25 децембра 2009, на католички Ускрс, пред улазак у трпезарију , где смо потом доручковали и разговарали. Знала сам колико је све то вредно. Мандела је устајао, некако споро. Исправљао је споро ту своју  висину, тих својих 1, 94 цм. Био је озарен, насмејан, дакле ведар, непосредан и једноставан у комуникацији. Такви су сви велики људи које сам сретала. Без ограда и компликација и сумњичавих или оштрих погледа. Почео је најпре он мене да испитује, шта радим, које су ми најбоље емисије који је мој најновији пројекат... Причала сам о будућој књизи „ Како умрети млад, здрав и креативан а имати најмање 100 година.“ „Кад ће то?“ – питао је. Имао је ону дивну дечију радозналост. Једва сам га зауставила. Питала сам „Ко је овде новинар Мадиба?“ Тако највише воли да га зовемо. То је име његовог братства и значи – учитељ. Својим речима и политиком , али надасве својим животом је Мандела био учитељ, као и Ганди. Рекао је „ Буди узор! Што мање користи реч!“ Њих двојица су несумњиво две најзначајније личности 20. века. Питала сам га, знајући његов посебни, високи критеријум „Ко би по Вашем мишљењу био на трећем месту?“ Одговорио је после извесног размишљања: „ Велики лидери су и Мартин Лутер Кинг и Че Гевара!“. Када је изашао из затвора Мандела је ускликнуо оне исте Кингове речи „Слободни, слободни. После три века напокон –слободни!“ Како бисте описали Нелсона Манделу као лидера? Као лидер Мандела је био харизматичан до невероватних размера. Нада, занос и радост коју је уносио у масу, у људе, свих нивоа, професија, и утицаја, биле су доказ тога. Сви су желели да га додирну, стисну његову руку пуштајући коју сузицу као на пример глумица Шерлиз Терон , да помогну у реализацији његове мисије. Он није дозволио да му невероватне неправде заледе срце, већ обрнуто, у тој унутрашњој борби, победио је мржњу и горчину. Племенитост и љубав, толеранција, данас тако ретке особине, биле су његова суштина. Манделини принципи како да се из негативних ситуација и емоција извуче искључиво позитивно – можда су највреднији део кодекса лидерства, који сам конструисала и као посебно поглавље презентирала у књизи. Ово поглавље је настало и из нашег разговора али из поступака и изјава које је давао. Волела бих да парламентарци целог света прочитају и спроводе тај Манделин кодекс .Мандела је умео да манипулише са славом , и знао тајну како да из ситуације власти пређе у ситуацију моћи, персоналне снаге. Развио је веру у ренесансу света пре свега код младих. Његови интимни пријатељи су били Ени Ленокс, Бијонс, Вил Смит, Боно, Вупи Голдберг, Наоми Кембел, Мајкл Џексон, Боб Гелдоф... Подстакао је многе мировне покрете. Створио групу „Elders“"Старешине", састављену од независних интелектуалаца, Нобеловаца, за решавање кризних ситуација у свету. Прозвали су га „Афрички Ганди“. Ипак , у много чему се од Гандија и његових мирних метода доласка на власт, разликовао. Био је револуционар, кокетирао са комунизмом, основао терористичку организацију „Копље народа“, истина после многих покушаја да мирним начином обуздају беле властодршце. До краја је у затвору уцењивао белце и председника Де Клерка оружаним отпором ако не преговара са слободе, док је наравно напољу „црни лонац“ кључао. Он и није могао бити пуштен из затвора пре пада берлинског зида и олакшања које је Запад том приликом осетио. Врхунац цинизма и англосаксонског владања светом, био је чувени концерт на Вимблдону којим су у енглеској тражили ослобађање Манделе. Уствари, у поглављу„ Мала енциклопедија расиста“ види се да је међу расистима 19. и 20. века међу креаторима апартхејда био само један Британац - Сер Сесил Родез. Сви остали су били Бури, Холанђани који су од 14. и 15. века стизали на југ Африке стварајући своју колонију./ Бур на холандском значи – фармер/. Онда су за њима дошли Енглези и одгурнули Буре дубље у континент. Родез је онда брижљиво заузимао руднике и богатства стварајући британске компаније. Од тада је све време профит из рудника дијаманата и злата одлазио несметано - Британцима. Бурима су Енглези после другог Бурског рата и њиховог пораза, дали улогу да владају , уствари улогу менаџера у „концентрационом логору“ за црнце, јер то је у време апартхејда била Јужноафричка Република. Апартхејд значи одвојеност, потпуна одвојеност у систему зацементирана између институција белаца и црнаца. И гле чуда, ти исти Британци траже ослобођење највећег црначког лидера и рушење система који су фундирали. Да не заборавимо и ову чињеницу: тек 2008. је Мандела скинут са званичне листе терориста у САД. Дакле поред скоро обожавања Манделе, а Клинтон је био посебно близак са Мадибом, Запад је био обазрив. Паралелно, медији су кројили, са правом, Манделин скоро митски профил. Са друге стране Мадиба је био прагматичан. Снагу мисије умео је да преточи у дневна и конкретна дела и потезе. Толеранцијом је „обарао“ противнике. Успешно је реализовао промену тог ужасног система апартхејда у демократски. Спровео је прве демократске изборе, постао први црни председник Јужноафричке Републике и на том месту остао само један мандат, како је и обећао. Ипак није успео да реализује све своје циљеве. Није реализовао после демократије, најважнији циљ- национализацију рудника и страних компанија које су држале и данас држе, огромна и готово сва природна богатства Јужне Африке. Појавом Манделе се завршио апартхејд, завршило се доба условно речено видљивог робовласништва. Међутим, сада, сви улазимо у доба новог, мање видљивог , тачније испосредованог мучења, које се огледа у економском неолиберализму. Пред нама је систем модерног робовласништва. Недостаје неки нови Мандела. Да ли мислите да су године које је провео у заточеништву утицале да његов дух постане јш снажнији? То је несумњиво. До максимума је оснажио свој дух и фокус. У ћелији је држао Библију, поново читао дела Чарлса Дикенса, политичке биографије Вашингтона и Линколна, Черчилове "Ратне мемоаре", "Економску историју Европе", Толстојев "Рат и Мир", Достојевског...У том страшном казамату, какав је био затвор на Рибн острву, успео је да задобије поштовање од стране чувара и директоријума. Дозволили су му да се бави баштованством. Живот у одрицању и дисциплини је наставио и после затвора. Устајао је пре зоре, вежбао, онда до перфекције намештао, затезао свој кревет чак и у најелитнијим хотелима. Када је изашао имао је 71 године, а ушао је са 44. Када су новинари јурнули да га питају о тим мучним данима рекао је да за то нема времена, јер га чека много посла. „Доста сам се излежавао!“ шармантно је прокоментарисао. Оливер Тамбо, његов саборац је рекао да је Мандела као млад био емотиван и импулсиван. Када је изашао после 27 година, био је избалансиран. Имао је одмереност и контролу. Шта је била његова највећа предност у односу на друге лидере? Најпре , открио га је и школовао у правцу адвокатуре и лидерстава - краљ Џогинтаба, владар племена Инкоса. Учио га је етици „У бунту“. Сада, на интернеу имате програм који се тако зове.Овај краљ је по мом мишљењу кључна фигура појаве Менделе на политичкој сцени. Џогинтаба је  Манделу одабрао за мисију, да побеђује и води у слободу! На томе је краљ радио. Та јака етика „У бунту“ поштовања другога и госта, има везе са нашом етиком Марка Миљанова „чојства и јунаштва“. Огромно образовање коме је тежио и које је стекао, други је аргумент.Био је једини црнац на престижном Правном факултету. Основао је прву адвокатску канцеларију у Јужној Африци.Тешки избори које је потом, у својој каријери адвоката Мандела морао да учини, у својој борби у оквиру АНЦ, ситуације које је морао да ствара и надилази– очеличили су га, до највишег нивоа.Онда три деценије боравка у затвору , у тишини!!!Мандела је једном изјавио да је затвор био његов најбољи учитељ.Наравно његов став да је интерперетација живота много важнија од живота самог, то његово виђење позитвних страна живота, допринело је да издржи и успе, да задржи осмех и веру у немогуће.Колико полтичара има такве путеве израстања? Нелсон Мандела је имао три жене, можете ли нам открити какве су биле те жене? У чему је била њихова посебност? Манделу су оптуживали за женскароша. Можда је то и био, у првом браку са Евелин, који се неславно завршио –разводом. Али када је упознао прелепу и такође харизматичну Вини, прву жену социјалног радника у Јужној Африци, та љубав је била посебна. Вини га је испратила у затвор и чекала све време. Брак је међутим окончан разводом . Трајао је све до 1996. Суштинки разлог је била све већа различитост и удаљавање и у животу и у политици. Вини је све време, у истина сличној тешкој судбини, прогонима, затварању, мучењу, тренирала – мржњу и освету према белцима, али и према црнцима који нису били екстремисти као она. Мандела је чинио обрнуто! Тренирао је љубав, опрост и помирење! Мандела се потом заљубио и оженио у 80-тој години. Била је то удовица, такође једног председника, Мозамбика - Граса Масел. Граса је интелектуалац , доктор наука. Била је министар за образовање у Мозамбику. Она је све време и до краја Манделиног живота , била уз њега и бринула. Грасу сам упознала у тој прелепој кући у селу Куну, где је Мадиба и сахрањен.Породичне свађе које су настале при крају Манделиног живота бацају сенку на Манделине наследнике. Нобеловац и бискуп, један од најбољих пријатеља, Дезмонд Туту је узвикнуо : „Доста!“, када се развила полемика у породици ко ће добити тантијеме на пренос Манделине сахране. Најновији спор је недавно започела Вини, индиректно се противречи тестаменту по коме ниста није добила, уз тужбу против локалних власти села Куну, да су уписали на Манделино име и пола породичног имања које њој припада. Којом поруком Нелсона Манделе бисте завршили овај интервју и поручили је нашим читаоцима? Ми се разликујемо по врлинама и таленту, а исти смо по манама и пороцима. Истраживање врлина! Тај посао као да данас нико не ради. А на томе је управо инсистирао Мадиба. „Разликујемо се по томе шта нас инспирише! Омогући себи да те инспирише надареност других“ - поручио је Мандела.Размислимо о овом упутству.

Прочитајте још:Лагуна формира књижевни клуб за све љубитеље писане речи

Извор: Правда/Марија Гојковић