Други битан елемент је да је Србија предлагала Хрватској да повучемо међусобне тужбе, пошто смо могли да претпоставимо да Међународни суд правде сигурно неће бити на страни Србије, која је, по мом мишљењу, била у праву у овом случају, али да ће свакако покушати да нивелише све то што се дешавало, можда и у покушају да се смире страсти и да две државе почну да живе много боље него до сада, да наставе ту своју мирну комуникацију.
Србија је изнела довољно аргумената, можда Суд није ценио, можда није ни Србија била превише упорна, посебно у доказивању величине геноцида у Медачком Џепу, одакле су протерани сви становници, сва стока, све животиње, где су затровани бунари, где је потпуно очигледна намера да се изврши геноцид. Искуства из Првог и Другог светског рата говоре очигледно да је Хрватима увек сметао број Срба који живе у Хрватској и да су то, посебно ту националну структуру пореметили за време Другог светског рата и НДХ државе, из које је у ствари настала и прва хрватска држава, по нама апсолутно непризната, и без права да се на њу позива, пошто је то била Хитлерова творевина. С друге стране, Хрватска је била упорна у покушајима да докаже како је Србија извршила геноцид на територији бивше СФРЈ, иако је потпуно јасно и евидентно да су се, од момента када је Хрватска прогласила независност и када су ту независност признали најпре Ватикан, а онда и друге западне земље, да је једноставно војска Југославије напустила територију и Хрватске и Републике Српске Крајине, зато што нисмо желели да се конфронтирамо са Међународном заједницом, и да у ствари тек после тога почињени ти стравични злочини, један од њих је била „Олуја“, за коју сам данас гледао министра правде Хрватске да тврди да је то била војна акција која је имала за циљ да успостави суверенитет на целој територији Хрватске, и да је она спроведена – не објашњавајући како је спроведена злочином у коме су сви редом убијани и протеривани како би Хрватска остварила свој суверенитет… Ипак, први пут се у једној пресуди помиње, иако се не каже да је „Олуја“ била геноцид, каже се да Срби нису побегли или отишли добровољно, него је то била последица војне акције. Мислим да је то ипак нека мала победа. Ја мислим да се Суд није усудио да донесе правду, већ је донео пресуду. И ми ту пресуду поштујемо, и хоћемо да поштујемо, и вероватно да ће бити коментара и са једне и са друге стране. У принципу пресудом ниједна страна никада није довољно задовољена, али ми ћемо на овоме завршити своје конфликте са Хрватском у погледу тога да ли је неко починио геноцид или није – то је сада ствар пресуђена у Међународном суду правде. Остаје да из тога извучемо поуку, закључке, и да почнемо да живимо. Србија је одавно превазишла терет прошлости, одавно изашла из уских оквира рата у коме смо учествовали сви са територије бивше Југославије. Србија своју власт бира демократски, размишљајући о томе ко ће донети бољи живот, а не ко мрзи Хрвате или ко воли Хрвате. У Хрватској је све другачије. У Хрватској и дан-данас избори зависе од удружења тих бивших ратника који страховито утичу на политичку сцену, који спречавају да се спроведу закони које Србима гарантује Устав Републике Хрватске. Они славе са десетинама хиљада окупљених људи Бранимира Главаша за кога је доказано да је убијао Србе. Дакле, имаће Хрватска својих великих проблема, и не треба нас да опомиње како смо на путу ка ЕУ, па ћемо морати да поштујемо много тога. Ја мислим да је већа опомена ономе ко је у ЕУ да треба да поштује, зато што је прихватио сва правила, обавезао се. Србија још увек испуњава услове које поставља ЕУ, а ЕУ је рекла да је Хрватска испунила услове, па да видимо онда како се понаша према последицама рата, према протераним Србима, према њиховој имовини, безбедности оних који се у Хрватску врате. Али хајде да затворимо књигу овом пресудом. Незадовољство и задовољство остављамо за себе – ја лично сам незадовољан и али то више ништа не значи у понашању Србије. Србија носи у руци пресуду Међународног суда правде и на основу те пресуде данас ће покушати да настави тамо где је Хрватска нешто застала пре годину дана, да настави успостављање нормалних односа са суседном државом Србија има нове тешке задатке, заиста треба да раскрстимо са прошлошћу. Комесар Хан је поново рекао да је признавање Косова услов за улазак у ЕУ. Да ли Ви то доживљавате као ново условљавање и да ли је то заправо наставак онога што Вам је већ раније рекао, а после рекао да се нисте добро разумели. Па ми имамо нови састав Европске комисије који је драстично променио понашање Европске комисије према Србији и чини ми се огољено почео да поставља услове о којима претходни састав Европске комисије није говорио јавно, које никада није поменуо, а можда су о томе размишљали у Европској комисији, пошто они имају ваљда некакав континуитет у политици. Дакле, ради се о два веома битна питања за Србију. Једно питање је решавање границе са Косовом пре уласка у ЕУ и потписивање међусобно обавезујућег уговора између Приштине и Београда – то би ваљда требало да значи међудржавног уговора, којим би се регулисали односи. И то је услов за улазак у ЕУ. Комесар Хан је, вероватно и другима, али мени рекао да ми сада још увек можемо да се понашамо у спољној политици суверено, да гледамо некакве своје интересе, али да чланство у ЕУ подразумева заједничку спољну …Ја сам мало нападнут у јавности да је то нешто што нигде није речено, нигде није поновљено, иако сам ја на конференцији за штампу после састанка са Ханом, на конференцији којој је и он присуствовао и имао превод непрекидно у слушалицама, рекао да је комесар Хан то изјавио, и он тада није имао никакву примедбу, није рекао да то није рекао. Међутим сада је очигледно да то није престало и да је то Хан почео да понавља свуда, а то је, значи, пошто он не води своју политику, чак и да је држава не би имао право у Европској унији да води своју сопствену политику, став ЕУ и да нас чекају велики проблеми. Због тога сам инсистирао да те проблеме решавамо одмах, а не да одлажемо.
То што Хан каже то је само, како Ви рекосте, огољено јасно и стављено знања шта се од нас очекује. Међутим, имамо једну другу формулацију која звучи бенигније – нормализација односа са Косовом. Очигледно да се она потпуно различито тумачи, па бих ја волела да чујем шта за Вас значи нормализација односа. Па то је ствар тумачења, знате. Кад седнемо да разговарамо са представницима Приштине, ми кажемо да разговарамо са представницима суштинске аутономије у оквиру Србије, а они кажу да су дошли у име своје независне суверене државе. Трећи, или медијатор је Европска унија, у којој су све велике државе-чланице признале независност Косова и Метохије, и то је увек оптерећујуће. За нас је нормализација односа да омогућимо бољи живот свим грађанима Косова и Метохије, посебно Србима и посебно у крајевима где више Србија нема никакву надлежност нити икакво присуство. За нас је нормализација односа да испунимо Бриселски споразум са којим смо се сагласили, али да га испунимо и једни и други. За Приштину и, претпостављам, за велике чланице ЕУ, нормализација односа је нормализација између две државе, што Србија никад неће да прихвати. Ја вам сада кажем оно што говорим грађанима Србије и свима који у Београд дођу, са Истока, Запада, Севера и Југа – Србија никада неће признати независнос т Косова и Метохије. А без српског признања, то је инвалидно, то је вештачка творевина, то никад неће моћи да функционише како треба. Наравно, велики и посебно светски моћници ће омогућавати да представници Приштине, да представници тзв. државе Косово буду све више заступљени и у политичким организацијама и у другим врстама организација, па и у спорту (видим да ће учествовати и на Олимпијади). Али све то без признања Уједињених нација, без гласања потом у Генералној скупштини, све је то нешто се на папиру и у догледно време, а то не рачунам само свој живот већ и живот данашње деце, неће наћи. У Србијисе неће наћи онај ко би потписао сагласност са независношћу Косова и Метохије. С тим у вези, Ви сте најавили платформу у решавању проблема Косова. Рекли сте да би то требало да буде предлог за коначно решење.Ја мислим да Србија коначно мора да определи своје крајње и трајно решење које замишља у вези Косова и Метохије. Зато што нам стално намећу преговоре по све новим и новим тачкама, и све ми се чини да, уколико кренемо даље од Бриселског споразума, ми у ствари прећутно почињемо да учествујемо, или да саучествујемо, у успостављању независности Косова и Метохије.
То што је могла држава да повери Косову и Метохији, то је Србија поверила, и ту је крај. Све после тога, све ингеренције после тога, све надлежности, наоко ситне, као што је поштански број Косова и Метохије, то је у ствари успостављање независност. А за све то време, Приштина не формира заједницу српских општина, и тврди да то по законима Приштине није могуће, као да је по нашим законима и по нашем Уставу могуће да и ово оволико определимо оволико надлежности за Косово и Метохију. Дакле, ја мислим да ће та платформа бити донета кад се врати председник Владе Александар Вучић из Брисела 9-10, онда ће бити на нашем дневном реду… А ви нисте још разговарали о томе? Не, ми смо разговарали, и ја сам неки кроки припремио, али нисмо разговарали да потпуно уђемо у процедуру која подразумева завршетак уз, наравно, потпуну сагласност нас двојице, предлог Влади, пошто ја немам право да предлажем Народној скупштини ништа осим измена Устава, предлог Влади да Влада достави на усвајање Народној скупштини резолуцију којом би се то коначно решило. Ја мислим да неће бити много сагласности на Западу око те моје платформе, пошто она не предвиђа независност Косова и Метохије, а њих ништа не задовољава осим независности, али је мени много важније да ми будемо јединствени, чврсти, снажни. Да имамо и налог и одобрење Народне скупштине, значи представника народа, око тога како ћемо да се понашамо и колико далеко можемо да идемо. Ја сам и прву платформу, на основу које је дошло до Бриселског споразума, предложио Влади. Једну коју је Влада рекла да не може да спроведе, била је превише оштра и није одговарала, кажу, могућностима Владе у преговорима. Затим другу, са којом се Влада сложила. Исто тако, сада ћу да доставим Влади предлог платформу за нову резолуцију, и мислим да ће бити усвојена, пошто ми очигледно сви знамо шта на Косову и Метохији може да се уради, и шта на Косову и Метохији смемо да урадимо. Али управо је то оно што мене занима. Ви сте рекли у старту рекли да не очекујете подршку Запада, рекли сте својевремено да, када бисмо ми сутра признали Косово, одмах би нас примили у ЕУ. И ми ћемо, значи, направити платформу. Запад нас неће подржати, Албанци нас апсолутно неће у том случају прихватити, а у међувремену Обама њима даје подршку да формира оружане снаге и тако у бескрај. Е то са оружаним снагама, то је драстично кршење резолуције 1244, пошто смо ми поверили Уједињеним нацијама ту територију. Не Албанцима на управљање, него Уједињеним нацијама. Потом је сваки високи представник, почевши од Кушнера, који је после био и министар спољних послова Француске, радио на томе да се погази резолуција 1244, да се оснажи жеља Албанаца да то буде независна држава. Међутим, то са војском, то је потпуно јасно, и поставља се питање – а шта ће Албанцима војска, посебно војска која већ сада има некакав споразум са војском Албаније о заједничком деловању? И против кога? Ко ће то да нападне Косово? Да ли заиста мисле да би Србија ризиковала поново НАТО бомбе по глави, нападајући на своју територију, на Косово и Метохију? Или се можда припремају за борбу против тероризма? Па онда нек сарађују са нама, видим да се понашају као неки други према Русији, па неће да сарађују са Русијом у борби против тероризма. Дакле, то је веома озбиљан проблем, војска је једна од ознака суверенитета и независности, то ће додатно компликовати наше односе, пошто нико у Србији не може с тим да се сложи. Али, поставља се питање – ако се формира та војска, хоће ли север КиМ имати своју војску, са процентуалним учешћем у војсци и са командантом Србином и са процентуалним учешћем Срба. Да ли ће то у ствари бити две војске? Они ће формирати две војске?Па они тиме формирају две војске, знате. Тако смо решили питање полиције. Тада нико није помињао војску, решавали бисмо и питање војске. Значи, полиција је… На северу Косова и Метохије, њен састав одговара саставу становништва, и командант је Србин. Зашто би војска била другачије решена? А шта би то значило Приштини, да има потпуно независну војску?
Дакле, они ће ићи својим путем јер имају подршку САД, а ми ћемо имати платформу коју неће нико подржати? Да, то је можда тачно, с тим што сам у свим разговорима са председником Русије и у предлозима са којих он већ сада може да наслути како ће да изгледа та платформа, добио уверавања да ће Русија да подржи сваки став Србије, и не жели да се меша у унутрашње односе Србије – ако Србија никада не призна независност Косова и Метохије, Русија то никад неће да учини. Дакле, Русија ће бити на нашој страни. Мислите ли да ћемо ми дуго моћи да будемо на страни Русије, као што смо у овом тренутку кад су санкције у питању? С обзиром на притиске, с обзиром на све оно што се дешава и с обзиром на изабрани пут – ми смо изабрали, каже се. Знате шта, ми други пут немамо. Ми друго решење немамо. Ми не можемо да продамо веру за вечеру. Ми не можемо да односе са Руском Федерацијом упропастимо тиме што бисмо послушали туђе налоге. Зато што ја никако не могу да прихватим да чланством у некој организацији изгубите себе. Они кажу, способност вођења самосталне спољне политике, ма није то само самостална спољна политика, то је и економска и све друго. Ја не могу да схватим државе-чланице ЕУ, неке од њих су велике, које су биле против изградње „Јужног тока“, само зато што је тако одлучио у Бриселу неко коме тај „Јужни ток“ није ни потребан. Који има „Северни ток“ који га снабдева. Који је добио „Северни ток“, па је чак инсистирао да дође још једна труба, још једна цев „Северног тока“, да би био потпуно сигуран. Зашто би, рецимо… Зашто ћуте Француска, Италија, Аустрија, Мађарска, Хрватска, Словенија, Бугарска, чланице ЕУ, шта добијају као компензацију? Или шта би Србија добила као компензацију за изгубљени новац за увођење санкција Русији, а компензацију за изгубљени образ не бисмо добили никада. Нити можемо себи да кажемо, гледајући се у огледало, гледајући својој деци у очи или својим родитељима да кажемо – па, има накнаде и за то, кад издаш пријатеља или кад издаш некога ко те никад у животу бар није напао, ако није успео да те одбрани. Дакле, ми морамо овако, ми хоћемо овако. Били бисмо против свог народа кад бисмо донели другачију одлуку. А ако народ некада промени свој став, а ја га ево кроз три генерације… Три генерације које ја памтим у Николићима, ја другачији став нисам чуо, нити су моја деци и моји унуци од мене могли да чују другачији став. Дакле, то се с колена на колено преноси кроз Србију. Уосталом, један куриозитет – ја сам једну графику добио од председника Путина на поклон, на којој је битка на Бабиној Глави код Ниша, у јулу 1876. године, у којој се Срби боре против Турака, командује генерал Черњајев, и Русија је ту битку уврстила у руско-турски рат који се тада водио. Дакле, ми смо то везали једанпут, и то да се развеже не може. Ми сад имамо ситуацију да смо председавајући ОЕБС-у. Русија има проблем због рата у Украјини, проблем је општији – и Европа има проблем, и наравно Украјина има проблем… Да ли ми, као председавајући, можемо нешто да урадимо, да ли заиста од председавајућег зависи решење тако великог проблема???То је трагедија, то што се дешава у Украјини. Мислим да нико није срећан због тога што се то дешава, било на којој страни да је. То је држава којој је требало омогућити да живи и ради, да бира сама своје руководство. Не упуштати се у овако компликовану ситуацију, која веома личи на распад Југославије, и свако ко је посегао за тим требало је да погледа прво сцене из ратова које смо ми водили да би схватио да то не води ничему и да увек постоји другачије решење, решење до кога може да се дође разговором.
Ми смо много раније аплицирали да копредседавамо са Швајцарском, и добили ту част и обавезу, и десило се да су нам сада три пријатеља у некаквом сукобу – Европска унија, Украјина, Русија, и да ми ту нећемо да бирамо ко нам је већи, ко нам је мањи пријатељ, нити ко нам је, не дај боже, непријатељ. А можемо ли да их помиримо, пошто су нам сви пријатељи? Ми бисмо могли, ако нам то дозволе, с обзиром на то да смо мали. Хоће ли неко дозволити да га једна мала држава, један народ који је проживео свашта, и зато веома искусан, хоће ли дозволити да га приведе „познанију права“, што би рекли, и да се коначно тај проблем реши. Али, и ако нам то не дозволе, и ако се тај проблем не реши, мислим да нико неће бити незадовољан председавањем Србије и понашањем Србије. Ја сам прочитала у немачкој штампи, мислим да је то био „Шпигл“, да је ситуација данас гора у свету него у време Кубанске кризе. По неким критеријумима, ситуација је далеко гора. Како Ви оцењујете данашњу ситуацију, и конфликт између Русије и Америке? То је констатација. Међутим, „Шпигл“ би требало да направи анализу, да се бави узроцима. Шта се то све дешавало? Уосталом, зашто је и Кубанска криза настала? А шта се то све дешавало после тога да свет изгледа заиста лошије, иако је срушен Берлински зид, па тобож успостављени идеални односи између Истока и Запада. До пре две године ви нисте могли да чујете, посебно у Немачкој, ружну реч о Русима, јер се рачунало да ће коначно економски односи успоставити мир и сарадњу у свету. Ко је провоцирао да оволико пожара рата, грађанског рата, тероризма, пламти широм света? Ко је доносио светску правду по својим аршинима, не обазирући се ни на међународно право, ни на одлуке Уједињених нација? Ко се није устручавао да бомбардује Србију, иако није имао никакву побуду, ниједан документ којим би то макар могло да буде, оправдано… Ево, као и ова пресуда Међународног суда правде – нисам задовољан, али морам да је поштујем. Сигурно не бих био задовољан било којом одлуком која би била негативна по Србију, али бих морао да ћутим, ако је донесу Уједињене нације. Дакле, ко је изазвао тероризам да букти, посебно у арапском свету, целој Африци? Ко је наоружавао, ко је продавао оружје… Много је оних који сматрају да смо у ствари у рату, зовемо га „Хладни рат“, али он је, у ствари, прави. Нажалост, многе државе су, или међусобно или у оквиру граница, у рату, или је таква врста рата да има и трећег учесника, а то би биле некакве међународне снаге, које помажу једној страни. Али је очигледно – где год се појави тероризам, не сме нико у свету да га подржи. Каква год да је држава, какве год односе да имате са њом, та држава мора да буде подржана и помогнута, да се против тероризма избори. Зато што не може више да се се оправда било каква акција тиме – да је у Ираку постојало оружје да се уништи цео свет… Које није постојало. Тако је било у Либији, тако је било у Сирији… Оружје које није постојало, нити ће икада да постоји. Чак и ако постоји, то су могли да произведу само много боље опремљене лабораторије него што су их имали људи у Ираку. Дакле, ситуација је веома озбиљна, упућује на разум, разум посебно оних који воде државе. Они треба да забораве своју личну сујету, да забораве на интересе само своје земље, овде су у питању општи људски интереси. Овде може поново да се сломи човечанство. Ко не зна, а многи од нас не знамо, како изгледају Први и Други светски рат, нека погледа аутентичне снимке из тог времена и, нажалост, ако ништа друго неће да гледа, нека гледа историју СФР Југославије, Савезне Републике Југославије, много тога ће му бити јасније, и много ће мудрије да одлучује о животу него до сада. Ја бих мало да прокоментаришемо ситуацију у Европи тренутно. Победом Ципрасовом десило се да је један страни државник добио велику подршку у многим земљама Европе. Наш премијер је рекао да Ципрас у Србији има већу популарност него он. Шта се то, заправо, дешава? Да ли је то заиста политика „лако ћемо“, жеља народа да живи тако, или је то можда већ досадила политика стезања каиша и условљавања начина живота са западне стране?Па ту има свега. Ако Александар Вучић каже да је неко популарнији од њега у Србији, ту вероватно мисли на популистичку популарност. Вучић је изузетно популаран, али би вероватно био још популарнији када би говорио оно што говоре људи који су данас изабрани у Грчкој да је воде. Ја мислим да сам се два пута срео са садашњим председником Владе Грчке, и ја сам ту његову реторику већ тада уочио, али сад треба то све остварити. И то је изазов.
У Европи постоји неколико тенденција. Једна од њих је нарастање национализма, екстремног национализма, па рекао бих чак и расизма у појединим државама. С друге стране, нарастајуће незадовољство широких слојева којима је омогућено да нормално живе, али који су незадовољни тиме како други живе, како појединци у свему томе живе. Знате, ако радите у банци за 2000 евра, и потрошите 1600-1700 евра за основне потребе, а за то време неко од ваших руководилаца има бонусе од 50 или 100 000 евра, онда сигурно да сте незадовољни. То се прво одразило у Грчкој, јер је највише изложена мерама штедње. И народ покушава да пронађе боље решење. Зна да ће увек лако моћи да се врати на одрицање.Тај широки осмех и та прича о томе да више не мора да се одриче а да ће живети добро – то наравно да може да привуче. Ја бих рекао да неће бити оствариво, али ако би то било оствариво, онда би се срушио читав економски концепт на коме се данашњи свет заснива, али не знам, не налазим како би то могли сви да живимо, да нико ником не врати никакав дуг, а да се обавежемо, од сада враћамо дугове, пошто је то основна комуникација међу људима и државама да оно што узмеш на зајам да мораш да вратиш. Дакле, ако је реторика била само због победе, то ће брзо да се покаже. А ако донесе некакве крупне одлуке, мислим да ће се наћи на удару Европске уније, у чијем је чланству, и да ће после тога све ићи другачије. Европска унија не сме себи да дозволи да њена чланица потпуно одступи… Јер, после економске политике, следећа је спољна политика. Сигурно да Ципрас неће следити потпуно политику оних којима каже – е, сад полако, и ово што сте нас до сада притезали, мучили, лишавали нас свега, то више нећемо да поштујемо. Незадовољство у Европским државама је велико, економисти никако да предложе задовољавајуће решење… Ја мислим да Кина има најбољи систем на свету, а то је капитализам, уз доминантну улогу државе. Знате, кад држава мора да обезбеди средства за школство, здравство, судство, војску, полицију, онда мора и да утиче на то хоће ли тих средстава у буџету бити или неће. И, ако зна праве мере да помогне својим привредницима или својим великим државним предузећима, дужна је да то учини. Ми смо се сви одрекли привреде, стварамо само амбијент, како нас је учио либерални капитализам, одбијамо да помогнемо својим државним предузећима која пропадају, како нас је учио либерални капитализам. За то време, цела Европа и Америка помажу својим државним фирмама да… На пример, помажу „Боингу“ или приватној фирми или државној помажу да се извуче из кризе, јер је то 83 хиљаде запослених који ће изазвати немире. Мени је, заиста, јако занимљиво, и ја изузетно волим Грчку и потпуно сам посвећен томе да Грчка успе. И заиста јој желим да успе. Ви сте рекли да су то мало и политичке приче, можда су заиста одлуке које ће он успети да спроведе, али рецимо његова прва одлука је била да обустави продају стратешки важних привредних ресурса. Ми сад продајемо, припремамо продају Телекома, а могуће да ћемо и Електродистрибуцију продати. Ви сте нека били против тога, чак сте и подносили тужбе… Имао сам веома јасан разлог, вероватно да га и Ципрас наводи. Дакле, ако продате један свој ресурс, необновљив, који више не можете да установите, где иде новац? Ја сам био против у време када је све што смо имали продавано, а новац ишао у буџет, да се намире повећане пензије, повећана примања корисника буџета, и да се не ствара нови производ. Ја сам такође изразио и незадовољство, односно неслагање, са наставком политике да градимо искључиво путеве и железнице, а да смо потпуно запоставили инвестицију у привреду, у фабрике. Тим пре што имамо отворено тржиште ка Руској Федерацији, у коме немамо царинске дажбине и свако ко има новца врло радо ће доћи да произведе и да прода нешто што је 20% јефтиније него у земљи и са количином која није ограничена. Дакле ако ми хоћемо да… Ако покаже јасно где ће уложити тај новац, и ако то буде улагање у нов производ, ја ћу бити потпуно за то. Ако то буде улагање да ми враћамо некакве дугове, или да повећамо плате, или исплаћујемо плате у администрацији, ја не могу са тиме да се сложим. Тако да све зависи од тога шта ви у ствари постижете продајом. Ако сељак прода најбољу њиву, па купи аутомобил да се вози, то је лоша продаја. Али ако купи трактор, па му тај трактор заради аутомобил, или заради новац да откупи ту њиву коју је продао – онда је то добра продаја. Кад нема капитала, ви размишљате о имовини коју имате, и то је потпуно оправдано. Само, питање је где новац уложимо. Кад сте рекли да ћете подржати Владу, уколико буде тако како сте рекли, ја морам да Вам поставим једно, већ помало дежурно питање, али не могу да прескочим – стално се говори о сукобу председник-премијер, стално се говори о подели странке, Ви сте странку, коју сте основали и којом сте победили на изборима, препустили премијеру, и сад се каже да постоје «Томина и Вучићева» Напредна странка. Па то је… То су приче оних који не желе добро ни Српској напредној странци, ни српској Влади, па ни председнику, ја сам већ тема и мета скоро свих таблоида и безмало свих медија (част изузецима), који руше углед институције председника Републике, а и мене лично, у покушајима да дестабилизују тај однос и ту хармонију која постоји између Александра Вучића и мене. Дакле, ја се нисам ни секунду двоумио да поднеем оставку, не само з обећања да ћу препустити странку, него и због мог схватање функције председника Републике. Својевремено сам критиковао и Милошевића и Тадића зато што су били председници странака, а не председници свих грађана. Ја чак и не идем у Српску напредну странку, да не би рекли да сам ја то фингирао нешто, па тобож поднео оставку. Не, ја сам предложио Александра Вучића за в.д. председника, потом је Странка имала своје изборе, изабрала Александра Вучића, и он потпуно легитимно сада води Српску напредну странку. А то како је води, то је на члановима странке, а не на мени, који чак уопште нисам активан члан странке. Ја сам увек критиковао оне који имају примедбе на рад странке, а никада нису отишли да помогну да странка боље ради. Наравно, у изборима се увек трудим да покажем да су моје симпатије на страни Српске напредне странке, да су ми сви грађани једнаки, али да ми нису подједнаке све странке, да највише волим и једино волим Српску напредну странку. Е сад, то смета, наравно.Прочитајте још: Вјерица Радета: На потезу је режим, ја сам спремна!
Александар Вучић је ризиковао да повуче тешке потезе, да врши реформе које доносе лошији живот привремено, у кратком наступајућем периоду од годину или две дана. То може да наиђе на велике критике. Они који се не усуђују да га критикују, они покушавају да покажу како то ја радим – како ја цепам странку, како ја… Па ја се не чујем са члановима странке уопште! Мој син је председник извршног одбора, и још нисмо разговарали о томе шта се дешава у странци. То су зрели људи.
А да ли Вам понекад интимно буде мало жао што та странка Вас не заштити. Кажете да сте мета разних медија. Ја нисам видела да је неко рекао да треба заштитити председника од таквих напада у име Странке. Нисам ја изразио толико жаљење због тога што Странка не узима у заштиту функцију председника Рпублике, зато ја што мислим да постоје одговорни људи у Србији који треба о томе да размишљају. Та страначка заштита би била заштита као да сам и даље члан странке. Мада сам ја био кандидат Српске напредне странке. Али, има много људи који ћуте, или који се мени обрате па ми кажу – ово је непристојно, ово никад није виђено у свету, ово има један јасан циљ, да дискредитује функцију председника. И кад запитам, зашто не излазите у јавност, они кажу – е па сад, то је питање смем ли ја да ризикујем да доживим такве повреде какве Ви, господине Николићу, доживљавате, на које сте навикли. Као да неко може да се навикне на то да му буде угрожена не само каријера, него и породица, сви у породици. Дакле, ако не чиним ништа – онда кажу да сам енглеска краљица. А ако вучем потезе, онда у сваком потезу нађу шта би могли да критикују.Дакле, не постоји то што ће председник Републике да уради, а да не наиђе на осуду, која се одмах, муњевито, преноси у свим медијима, тобож као, безмало као општа истина. Али то је мој усуд, ја тај крст носим. Поставља се питање јесам ли спреман да га носим једном или двапут? Ја бих, и због Србије и због људи које сам овде окупио и због идеје коју још нисмо остварили до краја, ја бих да то траје толико колико Устав предвиђа. С друге стране…
Извините, ако не грешим, први пут кажете да бисте колико Устав предвиђа – то су два мандата? Причам шта бих волео. Али с друге стране… С друге стране, моја жеља је да ово мало лепих година проведем у миру, да сачувам здравље, и да се мало посветим петоро унучади које врло ретко виђам, ме некако наводе на то да кажем „Довиђења, и да се више никад не видимо“. Видећемо шта… Има још доста времена и ако Србија уђе у мирне воде и ако јој заиста не буде потребан неко ко има тако добро изграђене односе са државама од којих зависимо, и ако се појави неко ко то жели да настави, и да не прекида уопште континуитет пријатељства, драге воље ћу му помоћи. Извор: Спутник
