Правда

Од почетка године догодило се десетак самоубистава и покушаја самоубистава на тај начин. Разговарали смо са стручњацима о овом феномену. Др Зоран Ђурић, психијатар и психотерапеут у болници “Др Лаза Лазаревић” истиче да ти људи који изврше суицид на јавним местима као што су зграде сигурно желе да пошаљу поруку ближњима, али у целом друштву. ”То је нека врста дијалога са околином јер су ти људи прекинули стварну комуникацију са свима. Знате, нико не жели да буде одбачен јер ми смо друштвена бића и функционишемо у заједници са другима. Они уствари желе да казне и себе и друге”, каже Ђурић. Ђурић, али и Златко Николић, криминолог на Институту за криминолошка и социолошка истраживања сматрају да су те особе одабрале баш зграде јер рачунају да је смрт сигурна и дефинитивно су "решили да прекрате себи муке, како обично пише у опроштајним писмима. Страх, код њих, кажу не постоји. Николић наглашава да је у Србији приметио да људи који су одлучни у намери да се убију бирају мање прометна места, односно места где их неко неће лако открити и на време спречити. Наши саговорници сматрају да је ова црна серија самоубистава од почетка године није феномен, већ истичу да се то дешава периодично, током целе године. "Има пуно статистичких одскакања, тако да то не можемо гледати на тај начин. Свакако да и ово време може да појача депресивност - па и ми када се пробудимо, а јутро тмурно..нисмо чили и весели, а замислите како је некоме ко је већ у стању безнађа", каже Николић Љубавни и финасијски проблеми најчешћи разлог Ђурић и Николић се слажу и у оцени да су узроци самоубистава најчешће економски и емотивни. "Незапосленост, ниске пензије, губици посла или имовине, као и несналажење у "модерном свету бизниса", али и разводи и раскиди веза су врло стресне ситуације и, уколико особа сматра да је проблем превелики и нерешив, ствара се безнађе, које код неких води ка самоубилачким мислима", каже Николић. "Особе које се одлуче на суицид су у стању очаја и верују да излаза нема. То је њихов субјективни доживљај", објашњава Ђурић па чак то пореди и са политичким тероризмом. "Врло је то слично. И ти људи, припадници неких мањина се одлучују на самоубиства и масовна убиства јер верују да немају решење." Покушаји самоубиства - вапај за помоћ Појединци, истичу саговорници, излаз налазе и у скретању позорности на себе тако што ће скочити у воду, попити таблете. "Они нису одлучни у намери да се убију већ негде подсвесно очекују да ако скоче у воду, неко ће наићи, спасити их. То је вапај за помоћ", каже Николић и додаје: "Код покушаја самоубистава типични су начини тровање таблетама и покушај скокова са мостова по којима су познати Бранков мост у Београду и Петроварадински у Новом Саду." Николић каже да они који су једном спас потражили у самоубиству, у року од четири године поново ће покушати себи одузму живот. А десет одсто њих у томе и успе.

Прочитајте још:(ВИДЕО) УН ПРИЗНАЛЕ: Запрашујемо вас и контролишемо климу!

Др Зоран Ђурић проблем види у окружењу те особе која је покушала самоубиство, јер, како каже, особе које су психички болесне се након покушаја суицида лече, али по напуштању болнице и психотерапеута, оне се враћају у окружење у ком су раније живеле. "То је врло комоплексан проблем. Није довољно лечити само појединца већ и читаво окружење, а то није нимало једноставно." Он посебан акценат баца на превенцију самоубистава истичући важност целокупног друштва и система. "Важно је да друштво и држава брину о старима и изнемоглима, о младима као ризичним групама, али и о маргиналним групама. Са младима треба радити, бавити се њима, старе обилазити. Људима у пуној снази треба омогућити да раде, да буду корисни. Такође, важно је и да се проблеми у породици решавају на време и да се појединци ако је то потребно лече у одговарајућим установама", каже Ђурић. Извор: Мондо