Правда

За недељу је, наиме, договорен телефонски разговор лидера Украјине, Русије, Немачке и Француске (такозвана Нормандијска група) у којем ће се разговарати о предлогу немачко-француског двојца за решавање крвопролића у којем је досад погинуло више од 5.000 људи. Иако међу европским политичарима постоје различита тумачења догађаја у Украјини чини се да је конфронтација с Русијом ипак највећим делом охрабривана из Вашингтона док је Стари континент у највећој мери у тој утакмици био колатерална штета. Када неки будући историчари, међутим, једног дана буду анализирали кризу у односима Истока и Запада, чији смо данас сведоци, кључно питање ће бити када је она у ствари почела. Да ли се преломни тренутак одиграо када је Виктор Јанукович одбио да потпише споразум о придруживању с Европском унијом, моменат смене власти у Кијеву или руске анексије Крима? Стратези и политички аналитичари на различите начине тумаче највећу конфронтацију Вашингтона и Москве у новијој историји. За неке је рат већ почео и само се чека потезање нуклеарног арсенала, док други у новонасталој кризи виде тек појавни облик процеса мењања концентрације глобалне моћи. Нова мировна иницијатива Ангеле Меркел и Франсоа Оланда покушава да предупреди понављање једног не тако давног непријатељства чији су главни протагонисти такође били Русија и Америка, а последице је осећао цео свет. Паралеле с Хладним ратом искрсавају и већ негде на почетку украјинске кризе амерички председник Барак Обама се заложио за дугорочну политику према Кремљу која није ништа друго до хладноратовска политика обуздавања (containment). Да је жив Џорџ Кенан или господин Икс – како је овај амерички дипломата 1947. потписао чланак у „Форин аферсу” о томе каква треба да буде политика САД према СССР-у – данас би задовољно трљао руке. „Главни елемент сваке америчке политике према Совјетском Савезу мора да буде дугорочно, стрпљиво, али одлучно и будно обуздавање свих руских експанзионистичких тежњи”, написао је Кенан у тексту који ће постати јеванђеље Хладног рата. Чланак је постао сензација у Америци, а израз „обуздавање” ушао је у лексиконе хладноратовских феномена. Администрација председника Харија Трумана одмах је пригрлила Кенанову (иначе касније био амбасадор у Београду) политичку филозофију и у наредних неколико година настојала да „обузда” совјетску експанзију на више начина, укључујући и оснивање НАТО-а 1949, док је истовремено Москва пословично игнорисана у систему међународних односа. Безмало седам деценија касније нема велике разлике између политике Беле куће према Русији. Амерички медији су пренели, позивајући се на обавештене изворе, да Обама, чак и када би дошло до задовољавајућег решења украјинске кризе, никада неће имати конструктиван однос с Владимиром Путином. Остатак председничког мандата ће, пише „Њујорк тајмс”, провести „у настојању да минимализује неприлике које би Путин могао да изазове, да сачува онолико спорадичне комуникације колико се да сачувати, а да у другим околностима игнорише господара Кремља”. Путин је у јавном обраћању руским дипломатама рекао да украјинска криза показује да САД настављају хладноратовску политику обуздавања, али да Москва ипак неће заледити односе с Вашингтоном. „Увек смо тежили да будемо предвидиви партнери. Спремни смо за конструктиван дијалог, али на равноправној основи”, нагласио је Путин, рекавши да Русија ипак није заинтересована за учешће у иницијативама у којима се не уважава њен глас. Разумевање „новог” хладног рата, како се све чешће назива тренутна криза, немогуће је без упоређивања с током оног првог, „правог”. Пад Берлинског зида означио је лабављење хладноратовске суревњивости, а на Малти је уприличен сусрет Џорџа Буша и Михаила Горбачова где су декларативно закопали ратне секире. Договорено је и да Совјетски Савез неће интервенисати у источноевропским земљама како би у њима сачувао комунистичке режиме, а Америка се заузврат обавезала да неће злоупотребити споразум. Џентлменски договор је погажен када је за време администрације Била Клинтона дошло до убрзаног проширења НАТО-а на источну Европу. На исцртавање новог светског поретка доласком Алијансе у руско двориште реаговао је и Џорџ Кенан (исти онај који се сматра оцем доктрине обуздавања СССР-а), упозоравајући на потенцијално опасне сценарије – који се данас остварују. Стога би било погрешно узроке украјинске кризе тражити у Мајдану или анексији Крима. Клица тренутне конфронтације САД и Русије, називала се она новим хладним ратом или некако другачије, посејана је продором НАТО-а на исток. И поред многих сличности, још је више разлика између ове кризе и оне од пре пола века, па је утолико теже наслутити даље последице дешавања у Украјини. Најпре, Русија није исто што и Совјетски Савез. Осим мањка људства и територије, многи некадашњи совјетски сателити су сада пришли другој орбити. Земље некадашњег Источног блока махом су постале чланице НАТО-а и Европске уније. Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска формирају малтене непрекинут низ чланица Северноатлантског пакта у непосредном комшилуку Руске Федерације. Економска слабост Москве избила је на видело због санкција САД и ЕУ, али и пада цена енергената на светском тржишту. Упркос огромним природним богатствима и солидно квалификованој радној снази, Русија се нашла у ситуацији да њена целокупна привреда зависи од извоза нафте и гаса. Тога је Запад свестан и управо су то карте на које ће играти ради што већег „обуздавања” Кремља. Свет се у међувремену променио и за разлику од хладноратовске ситуације Москва данас ипак има и друге опције. Окретање Кини и источним партнерима увелико је у току и биће додатно појачано уколико ЕУ и САД наставе с политиком санкција. Од таквог развоја догађаја највише користи ће на крају имати Кина. Већ се показало да у руском партнеру пре свега виде извор сировина за снабдевање своје захуктале привреде. Политика обуздавања Москве није изводљива као у време Хладног рата, и због тога што је Русија у већој мери него СССР амерички партнер у низу међународних жаришта. Решавање отворених питања у Сирији, Ирану или Авганистану није могуће без заједничког деловања, а „обуздавање” се по свему судећи неће односити ни на питања нуклеарне безбедности. Тренутна ситуација изгледа туробно и нимало обећавајуће, али опора је истина да би могла бити и гора. Да би се избегао отворени сукоб у који би била увучена цела планета, један од најугледнијих америчких интелектуалаца Џон Миршајмер предлаже решење: Склонити са стола све понуде за чланство Украјине у НАТО или ЕУ и од ње направити неутралну граничну земљу. За такав пут потребна је спремност Вашингтона у чијим су рукама јаче карте, док са НАТО-ом пред вратима Москва нема много простора за маневар. И не би био први пут. Председник Роналд Реган, који је реченицом „Ми победимо, они изгубе” језгровито објаснио шта мисли о односима Америке и СССР, пристао је 1986. на сусрет с Михаилом Горбачовим – на пола пута, у Рејкјавику. Двојица лидера су тада направили историјски напредак да су оба поверовала да су заувек ставили тачку на Хладни рат.

Прочитајте још:Од скупог колеџа до крвавог фронта: Ко је човек који је хтео да убије Путина?Путин: Ви Немци нисте победили малу Србију 1915-те, па нећете ни сломити велику Русију 2015. године

Извор: Политика