Правда

Огледамо се у овом 12. марту, проверавамо да ли смо онакви какви морамо да будемо да би остварили те велике циљеве које Зоран Ђинђић, оним што је радио, оним што је желео да уради, нажалост и оним трагичним што је окончало његов живот, симболизује. Сваки 12. март је за нас значајнији од претходног, јер смо мотивисани оним животом на који сваки нормалан човек у Србији има право. Не можемо да останемо неми пред истином која данас свакога од нас окружује. Нисмо још створили земљу која би била израз наших заједничких идеала, али и 12 година после ми једнако жестоко желимо и радимо за остварање тих великих циљева. Данас је Србија другачија земља, али све оно што је наше настојање у прошлости чинило унапред осуђеним на неуспех је и данас тако одражено у свакодневном животу. Таоци смо глупих подела, време трошимо на бесмислене ратове, још увек као друштво немамо оне способности и особине које су биле каракеристичне за Зорана. Он је увек ишао напред, догађајима у сусрет, доносио је одлуке храбро, није оклевао, када је грешио то је искрено признавао и био је спреман да то отворено каже свакоме, али прво себи. Увек је желео нешто ново, био је бескрајно радознао и апсолутно усресређен и посвећен до последњег атома своје енергије и последњег секунда свог живота великом идеалу модерне и европске Србије. То није Србија власти и опозиције, није Србија ни једне странке, па ни ЛДП-а. Овде шетамо као људи, они који су на овим шетњама одрасли и стекли своје породице, овде шетамо за њега и за оне који су некада шетали са нама, којих више нема, али који су остали у нашим срцима. Шетамо и за Мирка Ђорђевића, Тимоти Бајфорда, Бору Тодоровића, Мирка Тепавца, Миљенка Дерету, Срђу Поповића, Владу Дивљана, навео је Јовановић. Проблеми са којима се суочавамо су озбиљни и велики, али не смемо правити компромисе са оном суштином са којом Зоран никада није хтео тако нешто да учини. Без обзира на цену наше политике, ми морамо наставити оним путем којим смо ишли до сада. То није хир ЛДП-а, већ битка живота од које нема смисла бежати, преноси сајт ЛДП-а. Желим да наредни 12. март дочекамо без оног терета са којим се и данас Србији кичма криви и пред којим она мора да се стиди. Нека се једном заврши суђење за побуну ЈСО, нека се осуде они који су одговорни за тај први корак који нас је увео у 12. март 2003. године. Нека на оптуженичку клупу седну и Коштуница и сви они који су били у његовој орбити и нека кажу оно што говоре кроз уста других ових 12 година осуђујући нас и криминализујући Зорана. Нека се погледају у очи са онима са којима морају да се суоче, на исти начин на који смо то учинили ми. Ми никада нећемо одустати од расветљавања политичке позадине убиства Зорана Ђинђића. Неки процеси су завршени, они који су га убили већ годинама су у затвору, али политика која је произвела то зло још увек је међу нама.

Прочитајте још:Шешељ изнео тешке оптужбе: Постоји огроман број доказа да је Ђинђић био криминалац! (ВИДЕО)Писмо премијера Вучића грађанима Србије поводом дана убиства Зорана Ђинђића

Због мира у земљи, живота на који наша деца имају право, ова шетња ће трајати и никада се у њој нећемо зауставити. Нека се опамете сви други којима је место заједно са нама на улицама Београда у овом дану. Данас су наше страначке заставе на неком другом месту, не зато што немамо снагу да их носимо, већ због тога што мислимо како да тај посао који нас дели од Србије, чији је трајни симбол Зоран Ђинђић, не може урадити ниједна странка сама. Потребан нам је ред у земљи, спремност да подржимо оно што је нормално, храбро да се успротивимо свему што је лоше и много више памети и поштења у међусобном односу. То је оно што смо уз Зорана научили, да пружимо руку кад се рука мора пружити, а да је стегнемо у песницу када је то једини одговор на проблеме са којима се суочавамо. Сваки корак ове шетње је израз наше жеље да на том путу сутра са нама корачају сви они без којих нема те нормалне земље. Владе су биле многе, председници, премијери и министри, власти и опозиције, али једино што остаје трајно обележје нашег политичког живота је Зоран Ђинђић и његова политика. Ми смо га изгубили као пријатеља, као сарадника, као учитеља, а наши и његови противници су га изгубили као мету. Не могу ништа више његовим идејама, него да их прихвате, што су мање или више у међувремену и учинили, али очигледно је да тако нешто само по себи није довољно да би те идеје постале део нашег живота. Потребно је оно што је са нама у нашим срцима, у нашим ципелама ових 12 година и у сваком дану од данас па све док на ногама стојимо, закључује Јовановић. Извор: Правда