„Знате оно кад вам сузе иду саме, без гласа. Кад вичу на вас и осећате се кривом, а нисте криви. Тако је мени било на порођају“. Ово прича Марија Ц. (31) која је у болници „Народни фронт“ у августу 2012. родила прву девојчицу. Упркос трауматичном искуству, она је пожелела и родила друго дете, јануара ове године, ништа мање трауматично у болници „Драгиша Мишовић“.
"Порађала сам се недељу дана пре термина, по жељи моје докторке која је после прегледа одлучила да ми порођај индукују. Била сам само један прст отворена, и не схватам зашто су ми изазивали порођај. Већ сам поступак припреме је био непријатно искуство. Све је ишло хладно, без емпатије, као на траци. Док лежите тако на столу, око вас облећу анестезиолози као шакали, питају вас 'Хоћете ли сад анестезију? Да ли сте се предомислили?' Ја нисам желела епидурал, али кад су болови постајали све јачи пристала сам. Седим на порођајном столу, под контракцијом, стомак ми виси преко бутина, бабица ме држи, анестезиолог се на мене дере да будем мирна. Кад то доживите, сузе вам саме иду, без гласа. Осећам се кривом, а нисам крива. Као да сам урадила нешто што не треба да радим. Кад су напони кренули, више нисам имала снаге да изнесем порођај. Докторка је два пута налегла на мој стомак да би беба изашла. Након шест и по сати, родила се девојчица, тешка 3.150 грама, дугачка 48 центиматара, са обимом главе 35, за центиметар мањим од просека. Бабица је саркастично добацила: „Како би се тек драла да је беба имала већи обим?"
"Само мало људскости, ништа више"
Другу девојчицу Марија Ц. родила је у болници „Драгиша Мишовић“ 20. јануара ове године. "Мислила сам, мања је болница, није као на траци у „Фронту“. Али, ту ме дочекала нова траума. Дошла сам са боловима, урадили су ми припрему, и онда ми је сестра дала да потпишем неку сагласност у случају компликација. Рекла сам да ћу сачекати кад дође докторка да ми објасни па ћу онда потписати. Појављује се докторка и урла: 'Зашто нећете да потпишете сагласност?! Ваљда ја знам шта је добро за бебу и за вас! Ја сам докторка, а не ви! Уосталом, ако немате поверења у нас, зашто сте дошли овде да се породите?!“ Покушала сам да спустим лопту колико год сам могла, говорећи јој да не желим стрес пред порођај. Размишљала сам где сад да идем кад сам већ припремљена за порођај и на крају потписала. Све време сам била под утиском догађаја са докторком, и све веме сам се осећала као кривац. Порођај је већ трајао три сата, беба је била велика, напони су почели, и онда је у кључном тренутку дошла једна бабица, средњих година. Ухватила ме за руку и рекла:'Душо моја, ти ћеш сад лепо да се окренеш на бок, поставиш ноге под 90 степени и гураш најјаче што можеш. Беба је високо, ти си под јаким напонима и морамо да јој спустимо главицу'. Ето, толико је било довољно, да вам неко људски приђе, да објасни шта се дешава и шта треба да радите. После тога породила сам се у року од 15 минута!”
"Престани да плачеш и стисни зубе!"
Ванеса Марчета (37) порађала се у јануару 2012. пуна два дана. “Након неколико сати контракција отишла сам код своје докторке у болницу на преглед и она ми је рекла да је порођај кренуо и да морам одмах у бокс. У порођајној сали су ме оставили саму цео дан, од десет ујутро до шест поподне, везану за ЦТГ у једном положају, у некој стакленој соби. Истраумирала сам се од бола, плача других жена. Лежала сам и гледала како жену преко пута мог бокса секу и ваде дете из ње. Толико сам се потресла да је кренуо ЦТГ да луди па је неки доктор наредио сестрама да ми дају ињекцију бенседина. У шест поподне, након осам сати проведених у порођајном боксу, рекли су јој да нема ништа од порођаја тог дана. “У четири ујутро је порођај кренуо, али нисам хтела у ону хладну просторију, да лежим на промаји, већ сам трпела болове у кревету. Ћутала сам све до јутарње визите. Кад ме видела медицинска сестра мокру од болова, хитно су ме пребацили у порођајну слу. Три сата су ме опет пустили да се порађам сама, па сам наредних пет сати била под индукцијом. Тражила сам царски рез, али је бабица бахато одговорила да сам 'веома безобразна што тражим нешто тако од доктора који је тог дана имао 11 царских резова'. Кад су схватили да неће моћи са индукцијом да ми изазову порођај, а ја се гушила од болова, тражила сам епидурал на шта ми је речено да 'престанем да плачем и да стинем зубе'. У пола шест су одједном сви поскакали, и одлучили се за хитан царски рез. Зашто, не знам. Тутнули су ми да потпишем сагласност. Трчали су са мном у опрациону салу. Била сам срећна јер су престали да ме муче, али сам од тог царског реза касније награбусила. Добила сам сепсу у материци. Две недеље сам остала у болници не би ли санирали штету која је направљена.”
Поражавајући резултати истраживања
Према истраживању Центра за маме, главно осећање жена које се порађају у нашим породилиштима је да их нико ништа не пита, ни како желе да се породе, нити имају било каквог утицаја на ток порођаја. Осећају се незаштићено, несигурно и усамљено. Гладне су и жедне. Особље које им се обраћа се не представља, ни именом ни струком, и ни о чему их не обавештава. После порођаја излазе нерасположене, са лошом сликом о себи, а чак 11 одсто (од 2.583 жене анкетиране средином фебруара) изјавило је да због трауме не жели друго дете.
Прочитајте још:
Извор: 24sata.rs
