Правда

„У четири ока није пристојно да се то ради, ни да у јавност излазе информације са таквих састанака. Онда нико неће да разговара са вама. Зато размислите зашто са некима који данас критикују нико неће да прича. Зато што је то што су испричали пола неистина, а оно што су рекли то се не говори”, каже премијер. Али је зато, како истиче премијер, о сваком његовом другом састанку увек направљена службена белешка. „Све то стоји у Влади Србије. Моји сарадници увек оставе службену белешку, то није тајна. Добро је да се историјски рекапитулише. Ко зна, можда ће неко једног дана другачије процењивати ова времена и добро је да постоје”, каже премијер. Да ли ће, можда, српски историчари, када једног дана кроз тридесетак година буду могли да завире у списе који данас носе ознаку „државне тајне”, открити занимљив податак попут онога који је у британским архивама пронашао чувени историчар Кит Џефри, а по коме је Јосип Броз Тито 1948. године тражио азил у Швајцарској? Или ће можда тамо бити још кудикамо занимљивијих података који ће бацити ново светло на важне догађаје у новијој српској историји? Шта се дешавало на седницама Владе Србије, можда ћемо сазнати и много раније. Наиме, како за „Политику” објашњава Миливоје Михајловић, шеф владине Канцеларије за сарадњу са медијима, дискусије са владиних седница и подаци о томе како је ко од чланова владе гласао носе ознаку „поверљиво”. А према Закону о тајности података, документи са овом ознаком постају јавни након пет година, под условом да се из неких разлога рок „поверљивости” не продужи. Или да пак на документу не стоји знак „строго поверљиво”, што би, по слову закона, значило да он у јавност не би могао читавих петнаест година. Како појашњава Михајловић, записници са седница владе, у којима су и ти поверљиви подаци, чувају се у архиву владе неко време, а затим се достављају на чување Архиву Србије. Међу овим документима су и записници са телефонских седница владе. Када је реч о документима са ознаком највишег степена тајности, влада, међутим, не мора ни да жури. Како за наш лист кажу у Министарству културе, она се уз председника републике и још неке државне органе налази на списку оних институција које су „дужне” да архивску грађу предају надлежном архиву тек након тридесет година. Историчарима би вероватно посебно била занимљива политичка архива каква постоји у Министарству спољних послова. У њој се налазе забелешке са важних међудржавних разговора које су водили наши високи званичници, а којима су присуствовали и службеници МСП-а. Ова архива крије не само белешке са таквих сусрета него и све дипломатске депеше које наши амбасадори достављају својим надређенима у Београду. Можда не би биле толико занимљиве као депеше америчких амбасада које је обелоданио „Викиликс”, али вероватно садрже врло занимљиве детаље сусрета наших дипломата са страним званичницима. Како за наш лист прича др Душан Батаковић, некадашњи амбасадор Србије у Грчкој, Канади и Француској, међу дипломатама су посебно цењени они који умеју да направе садржајну белешку са одређеног састанка, то јест они који успеју да ухвате не само главне елементе разговора већ и неке нијансе које много тога говоре. „Обично амбасадор води некога ко хвата белешке и онда заједно направе депешу. Неки пут, ако оде сам, мора сам и да напише белешку са састанка. Често морају да се запамте сви битни елементи разговора и најбоље је да се запишу једна-две речи које најбоље одсликавају садржину разговора”, објашњава Батаковић и додаје да ни дипломатски разговори у четири ока нису ретка пракса. О њима се, како каже, накнадно расправља са најближим сарадницима и о томе се не води некакав записник. Догађа се и да тај који је водио разговор у четири ока његову садржину запише у приватне белешке. Тако се ствара огромна документација која је касније прворазредна историјска грађа. Српска дипломатија, према његовим речима, још користи стари систем, док већина европских земаља користи заштићене мејлове.

Прочитајте још:Стефановић:Сумња да jе отмица део организоване трговинеРЕКОНСТРУКЦИЈА: Дачић тезу о ОЕБС-у сматра глупом

Међу онима који су веома водили рачуна о томе какве ће белешке о својим државничким активностима оставити свакако је био амерички председник Џон Кенеди. Он је први почео да снима разговоре. Тако је у транскриптима остао забележен један његов састанак са представницима ЦИА у време кубанске кризе, а из њих се може закључити да је он био једина особа која је сачувала присебност у тој ситуацији. У Србији се, међутим, нека боља времена за архивску грађу можда могу очекивати са доношењем закона који би на једном месту уредио целу ову област. Како за „Политику” појашњавају у Министарству културе, текст Закона о архивској грађи је после завршене јавне расправе послат на превођење, а затим ће бити достављен Канцеларији за европске интеграције и надлежним министарствима на мишљење. Средином године би требало да уђе и у скупштинску процедуру. Извор: Политика (Ј. Церовина, Д. Спаловић)