Правда

"Мислим да су и тада наше политичке елите олако веровале да до бомабардовања неће доћи и да ћемо моћи да преговарамо 20 година. Не може се преговарати 20 година", рекао је Ђурић и подвукао да смо ми на неки начин преговарали од 1990. до 1999. године, очекујући да до оружане интервенције неће доћи и "да ћемо уз неку врсту погађања доћи до неког бољег решења"-рекао је Ђурић У међувремену, поручује, истрошили смо све адуте, девет година смо пропадали, изгубили економију и привреду. "Други су изгубили интересе да овде до бомбардовање не дође. То је важно искуство за нас и о томе морамо стално да размишљамо и данас када говоримо и о нашим интеграцијама и позицији у Европи и у свету. Ми нисмо 1999. имали развијене стране инвестиције или стране фабрике овде које би заправо биле кључан разлог да до војне интевенције, уништавања, прекида сваке врсте политичке и економске сарадње заправо не дође", указао је Ђурић. Објашњава да смо 1989. године изабрали погрешну страну, односно очекивали да ћемо и даље моћи да будемо "нека врста симпатичне тампон зоне  између два система од којих се тада један срушио, други убедљиво и симболички и материјално победио". "Нисмо разумели о чему се ради и куда свет иде. То не значи да бисмо данас ту грешку могли или смели да исправљамо тако што ћемо покушати да применимо рецепт које су изабрале неке друге земље 1990. године. То никада није могуће са 20 година закашњења, настале су нове околности", истакао је Ђурић. Ипак, сматра да наш циљ не треба да буде одлагање решавања неких евентуалних проблема или "да се надамо да у неким двадесетогодишњим преговорима можемо за себе да исправимо позицију". Истиче да је бомбардовање на нас утицало на неколико начина, те да са дистанце од 16 година може да се каже да је његов главни утицај било рушење Слободана Милошевића од стране народа. "Свет се наравно у међувремену променио, данас се и у њему на нешто другачији начин гледа на бомбардовање 1999. године. Бојим се нажалост да ми нисмо извукли довољно поука из тога. То показују и неки најновији догађији. Нисмо развили рационалне одговоре сами међу собом због чега се то десило и како треба убудуће да се позиционирамо. Не мислим само политички, већ као друштво", казао је Ђурић. На питање да ли су други извукли поуке, ако већ ми нисмо, Ђурић каже да је то тешко рећи. "Рекао бих да је макар у делу наше јавности у ових 16 година развијана донекле и нека врста лицемерја . Ми врло често, када говоримо о односу Србије и Нато говоримо на начин као да је сам НАТО - генерали и пилоти авиона донели одлуку о бомбардовању. Ми смо у међувремену развили  односе са западним земљама, које су суштински донеле одлуку о бомбардовању Југославије", објаснио је Ђурић. Наглашава да су и свет и тај војни савез данас другачији и да имају потпуно друге изазове. "Не бих рекао да у политици, у међународној поготово, ико икада може да каже да је до краја извукао неке поуке и да ће се у будућности понашати на одређени начин, исти или драстично различити, просто свака ситуација је ситуација за себе", истакао је Ђурић. Објашњава да је ситуација 1999. године била та да је једна земља у Европи дуги низ година, "практично од распада Југославије па до 1999. године показивала да није у стању да постане део једног новог европског поретка". "Читаво мучење деведесетих година у овом случају завршило се бомбардовањем и војном победом једне стране. Мада, мислим да нико ни тада није имао дилему како ће се тај рат, ако до њега дође, завршити", указао је Ђурић. Додаје да је бомбардовањем у Србији срушена илузија да можемо да  будемо нека врста тампон зоне. "Волео бих и надам се да је срушена илузија да можемо било шта за себе да добијемо дугорочно тако што ћемо бити место сукоба, условно речено истока и запада. Волео бих да је тај процес завршен. Надам се да је Србија донекле схватила да је мала земља, да она не може да игра ону улогу коју је играла Титова Југославија", поручио је он.

Прочитајте још:УЗБУНА КОД ВЛАДЕ СРБИЈЕ: На три места у Немањиној пронађена три сумњива пакетаЛАЗАНСКИ: Ускоро нећемо имати ни авионе ни хеликоптере, али нема везе, имамо Цуцу, Мацу и Мими

Коментаришући недавну посету Србији некадашњег премијера Велике Британије Тонија Блера, чија је земља учествовала у бомбардовању Србије, Ђурић је рекао да се надао да смо ту врсту емоције у односу на тадашње политичаре па и Тонија Блера разрешили у јесен 2000. или 2001. године. "Схватио сам да је наша петооктобарска или пост петооктобарска одлука да се интегришемо у западни свет подразумевала и да више не говоримо о западним политичарима речником који је био карактеристичан за стресни период бомбардовања, када је он донекле и нормалан. Мислио сам да смо то питање решили и када је Ширак дошао у Србију 2001. године", рекао је Ђурић. Људи, грађани, бирачи имају право да буду посебно емотивни у периоду између 24. марта и средине јула, каже, али додаје да од оних који креирају јавно мњење у друштву се очекује да буду много рационалнији. "Не можемо да бирамо стране у зависности од тога какав је наш однос према једној или другој политици или политичарима. Не можемо у 2015. години да размишљамо у атмосфери окупљања по мостовима које је било карактеристицно 1999. године", закључио је Ђурић. Извор: Дневник