Правда

Чак 11 жена убијено је у Србији за мање од два и по месеца! Од почетка ове године на њих су руке дизали њихови најближи – мужеви, партнери, сродници… Ово је најнеславнији рекорд у последњих неколико година, а разлог за „епидемију уморстава” тешко је наћи. Све оно што су и до сада били разлози – од распада породице, преко економских проблема, губитка посла, транзиције, депресије појединаца, с једне стране и апатије заједнице, с друге сране, постојало је и минулих година. Додуше, ни тада бројке нису биле „славне”. Лане је убијено 27, а годину пре тога 46 жена. Проста рачуница показује да сваког месеца две до четири жене изгубе живот. Углавном их убијају припадници супротног пола, и сами незадовољни, бесни или под дејством алкохола, најчешће да докажу своју моћ. Незванични подаци показују да је и број психијатријских болесника којима се прекасно успостави дијагноза – у порасту. Осим вишка оружја које многа домаћинства поседују и крију, проблем су и неефикасни судови и благе казне за насилнике. Истраге дуго трају, баш као и суђења. Казне за насиље, које неретко претходи убиству, су новчане, условне, а најређе затворске. Тиме се шаље лоша порука насилницима. А када се стекне утисак да друштво нешто предуго толерише, онда то у једном тренутку и ескалира. – Не мислим да насиља има драстично више колико је оно све суровије. Иницира га све – од агресије на са ТВ-а, преко лоше климе у друштву, немаштине, губитка посла, распада породице… Патолошка љубомора је често узрок партнерског убиства, а неретко и покушаја самоубиства – каже психолог Мирјана Вускановић-Цимеша и додаје, – То је зато што млади нису у кући научени да љубав мора бити узајамна и да те неко неће више волети ако га на то натераш. Грубост је општи модел понашања, а они који се осећају суштински несигурнима, изгубљенима, транзиционим губитница који више нису стуб ни себи, а камоли сопственој породици, ту грубост и бахатост стављају као маску, да сакрију неуспех и рањивост. – То је, неретко, заливено литрама алкохола или натпољено дрогом. Осећај надмоћи губи се у тој позицији, доминирају комплекси, осећај инфериорности, и све то се покушава сакрити тако што ће се моћ демонстрирати на слабијем до себе – закључује психолог Мирјана Вускановић-Цимеша.

Прочитајте још:Воз прегазио човека код СмедереваНовосадски снајпериста пуцао по кућама јер мрзи богате

На све ово, криминолог Златко Николић гледа сасвим другачије. Каже, мушке жртве нико не броји. – Ако хоћемо родну равноправност, морамо подједнако да се бавимо и мушким и женским жртвама. Можда број жена које убијају мужеве није једнак као број мушкараца који убијају жене, али то је само зато што су оне физички слабије. Али зато многе убијају партнере духовно, емоционално, језиком… Он додаје да је социјална средина генерално увек била толерантнија према женском полу, па самим тими женском криминалитету. Тако је, на пример, узимала као олакшавајућу околност ако жена каже да краде да би прехранила децу, него када то исто каже мушкарац. – Када таблоиди у причу додају пикантерије како је нека жена убијена, да ли је њен леш спаљен или искасапљен, онда нам кроз шпијунку брачне собе поглед изгледа крвав, а жене као угрожена врста – закључује Николић. Извор: Дневно.рс