Правда

Назив нове књиге "Приче с дијагнозом" никога не могу да оставе равнодушним. Да ли ће након читања, Вашим читаоцима бити потребна терапија? Ја се надам да ће им бити потребна терапија скидања осмеха с лица. Ове приче су и добиле свој назив због специфичне реакција оних који воле моју кратку форму: „Е, луде су ти приче!“ толико пута сам то чуо да ми се назив ове збирке сам од себе јавио. Иако је пуна насиља, и поред тога што се осврће на најмрачније људске стране, рекао бих да је, у односу на моје романе, ово прилично весела књига. Рецепт нам нисте издали, али упутите нас коме је намењена књига? Свакоме ко воли ефектну кратку причу. Читаоци који су волели моју прву збирку „Бог ти помого“ (Самиздат Б92, 2007.) на ову ће збирку, сигуран сам, тек одлепити. По својим карактеристикама, ове приче су подесне за најширу читалачку публику, с формалним упозорењем писца да она ипак није за оне са претерано слабим желуцем, ако таквих уопште још има у овој земљи. Прича "Куц-куц" говори о девојци која вара свог партнера полицајца. Када сврати непланирано до њеног стана и не слути да је го мушкарац сакривен у старом ормару. Када сте писали причу како сте се одлучили да преварен и насамарен мушкарац буде полицајац, а не пекар или професор...? Цела фора и јесте у томе што је он пандур, и то талентован пандур. Он примећује многе сумњиве детаље код своје девојке у стану, њему нешто ту смрди, чак чује и крцкање из правца њеног ормара, али његове пандурске особине не могу да дођу до изражаја, јер је оптерећен грижом савести због свађе коју је имао са девојком пре неколико дана. Иронија је јако битна за сваку добру причу. У Вашој књизи жене су те које варају, које спавају са момцима од својих другарица, сипају менструцаију у кафу...Приказали сте их као особе ниског морала.  Да ли мислите да су жене мање моралне од мушкараца? Замислите, ја управо мушкарце доживљавам као неописиве љиге и хуље у својој књизи. Они су искомплексирани, слаби, склони насиљу, па чак и убиству, сипање мензиса у кафу је ништа у односу на то. Но, нисам васпитан тако да људе делим на жене и мушкарце, црнце или белце, ја их делим на лоше и добре, а лоших и добрих има и међу женама и међу мушкарцима, и међу црнцима и међу белицма. Да ли мислите да би апарати били послушнији да је  инжењер Матковић покушао да им лепо објасни зашто је важно да раде, уместо што је примењивао силу? Прича „Побуна“ је инспирисана једним мојим пријатељем који је убијао своје кућне апарате од батина. Дешавало се то деведесетих, када кућни апарати нису били у толикој мери заменљиви као данас, па си морао да их носиш у сервис, а пре сервиса их, за сваки случај, избатинаш. Ко зна, можда прораде. У његовом случају, исувише се често дешавало да батине имају ефекта, па сам се запитао шта би било када би човек, захваљујући батинама, остао окружен истим апаратима и после, рецимо, четрдесет година. Ко зна, можда би испала добра прича и од обраћања кућним апаратима бираним речима, али то би била нека сасвим друга прича, са скроз другачијом поентом. У причи "Терапија" осетила сам благо олакшање када сам прочитала да мушкарцу који је поручио проститутку нису довели ћерку већ жену. На први поглед сви би је осудили, али ако погледамо ширу слику, схватамо да је то радила како би прехранила породицу. Ко је ту највећа жртва? Муж, жена или обоје? Хтео сам да обележим један период када је проституција била у Србији до те мере законита и распрострањена, да се налазила у малим огласима, у виду десетина огласа за агенције за „пословну пратњу“. Човека, који је на ивици нерава због кризе средњих година, колега наговара да изнајми проститутку. Мислим да би ћерка као проститутка била неизбалансирана прича, превише слична ономе што нам се свакодневно дешава, а ово са женом ми се учинило најпре као згодан фазон, а затим и као одлична симболика. У неправедном систему сви смо жртве, и муж муштерија и жена проститутка и ја који сам то писао и ви који ћете то да читате. Да прича "Експеримент" има наставак, какав би он био? То је прича о студентима права који из чисте досаде одлучују неког да убију. Наставак би, сигуран сам, био о томе, како је један постао успешни бизнисмен, а други министар у влади. Ту би могли опуштено и без стреса да наставе са убијањем. Кроз приче провукли сте много тога, децу која заводе ред родитељима, да политичари и моћни људи воле да експонирају своју децу на телевизији, да неко ко нема талента може да скрене пажњу на себе тако што ће писати о геј популацији и слично... Да ли је то слика нашег времена? Све су то скице за слику нашег времена, такорећи детаљи, који су ми се учинили згодним да се око њих испреде прича. Наше време је препуно лоших узора и грозних примера, само треба добро пазити на баланс, ако се било шта од тога бира као основа за прозу. Ништа није црно-бело, може се десити да је неко дете које гура нека политичарска вуцибатина, заправо невиђени цар, да заслужује много више од таквог оца и овакве земље. Тако ја волим да направим причу, тражим нешто необично у ономе што је, за нас, сасвим обично, ма колико то „обично“ било изопачено. У једној од прича детаљно сте описивали испуштање гасова и потребу за вршењем нужде. Мислите ли да је било потребно ићи у толике детаље? Чак две целе приче су томе посвећене: једна мушкој, друга женској великој нужди. Наравно, велика нужда није занимљива када до ње дође ујутру у клоњи, али ако девојку „притера“ док у градском превозу флертује с мушкарцем њеног живота... онда може да буде баш смешно. Обе приче су омаж причи „Столица“, која је објављена у мојој првој збирци, а то што су толико детаљне, резултат је два фактора: 1) ја сам реалиста у приповедању и 2) сви серемо (да извините). Плашите ли се жена у црном? Ако жена у црном има преко два метра и удара на врата лифта у приземљу моје зграде, добро бих размислио да ли бих излазио из зграде док се она одатле не помери. Како ће будуће генерације доживљавати девојке овога доба, а како мушкарце? Имам веру у младе нараштаје и стога сам убеђен да ће све нас који смо у овом времену живели доживљавати као тоталну катастрофу. Кажу да пишете када сте под утицајем „опијата“, не морате одговорити на ово питање, али обзиром да немате „длаке на језику“ можда нам откријете да ли је то истина? Под утицајем „опијата“, тачније, помоћу два дима вутре, умем понекад да пишем одговоре на питања за интервјуе. То се дешава кад ми стигну питања на која сам до тог тренутка већ седамсто пута одговорио, па ми треба мала „гурка“, не би ли ми процес одговарања постао поново занимљив. Овог пута то није био случај, јер су питања била баш супер. Исто је умело да ми се деси и кад запнем у неком роману, на пример, на седемдесетој сам страни, такорећи на пола пута, све се „у правом животу“ окренуло против мене, а ја морам да наставим с писањем књиге. И у том случају, два дима чуда чине. Све „приче с дијагнозом“ сам писао потпуно стрејт, као и огромну већину своје прозе. Писање је само по себи најлепша од свих „дрога“, потпуно је сулудо мешати га с другим дрогама, или, што је још чешће случај код мојих колега, с алкохолом.

Прочитајте још: „У туђој кући“- узбудљив роман о поратној НемачкојХРВАТИ И КИНЕЗИ СНИМАЈУ НОВОГ „ВАЛТЕРА“! Ко ће наследити Бату Живојиновића?!

Извор:Правда/Марија Гојковић