Прочитајте још:(ФОТО) Овако Карлеуша иде на вечеруПреминуо Влада ДивљанВарам ли се или сте показали носталгију према маршалу Титу док сте гледали своју стару фотографију и портрет Јосипа Броза у позадини. Давно сте на концерту испровоцирали читаву Југу са узвиком „Црко маршал!” Да ли бисте данас узвикнули „Живео маршал”? Тешко да имам неку носталгију према Титу. О њему сам, као и о свему овоме што вам одговарам, доста тога рекао у својој књизи, која доживљава, за мање од годину дана, своје 600. издање. Написао сам да ако је Југославија била обданиште, Тито је био њен васпитач. Колико је био свјестан чињенице да иза себе оставља пакао, вјероватно никада нећемо сазнати. Међутим, радује ме да његов мит полако јењава, да се са много мањим интензитетом укрштају копља између оних који га обожавају и оних који га мрзе, тако да ћемо у догледној будућности имати прилике коначно да прочитамо озбиљну, независну и емоцијама растерећену студију о, без сумње, најзагонетнијој личности двадесетог вијека. Можда ћемо коначно сазнати, гдје се и кад родио, колико је имао година кад је умро, да ли је био Рус, Хрват, Пољак или Јевреј, да ли је био само једна особа или више њих и да ли је био свјестан онога шта нам оставља у аманет. Тешко да бих могао да га пожелим поново као вођу, али не би нам било лоше да се из овог казнено-поправног дома у коме смо више од тридесет година, барем само на трен, вратимо назад у обданиште. Наиме, свом пријатељу пишете да сте у маршалово доба били заражени срећом, рокенролом и љубављу. Да ли сте ви југоносталгичар и титоносталгичар? У том Титовом обданишту била је пуштена мала дизна кроз коју смо глумили велики свијет свирајући рок музику. Сама чињеница да је партија дозволила да се свира била је довољна да, у земљи талентованих људи, процвјета хиљаду цвјетова. Ми смо били залуђени рок музиком, она је за нас практично била нека врста религије. Сјећање на то лијепо, младалачко доба чини моју књигу привлачном и за оне који су га проживјели, али и за оне који су о њему само слушали. Међутим, то вријеме је исто тако било кризно као и ово сада. Оно је било обиљежено, прво економском, затим друштвеном, па политичком кризом која је кулминирала стравичним ратним сукобом. Међутим, то вријеме је у себи носило неку заумну енергију која је од једне мале земље на Балкану направила умјетничку силу. Број група, албума, филмова, књига и свега онога што један људски живот чини вриједним живјети прешао је све границе које су нам дали историјски услови, па се са правом то вријеме може назвати оним Павловићевим рјечима „Периклево доба”. Ако је ово што говорим југоносталгија, онда ја то и јесам. Хоћете ли поново у Сарајево? Да провјерим да ли ће овај пут полиција брже реаговати? Ха, ха, ха. Не знам видјећу. Ако ме поново понесе авантуристички дух. Не знам само да ли имам потребе да поново видим ону слику града коју сам оставио идући колима према Јахорини. Сви ти топоними, куће, јунаци, пјесме, легенде и кафане које сам описао у својој књизи, мање-више живе само у њој. Овај град који стоји на том истом мјесту, њих више нема. Ти исти који су ме из њега избацили два пута, нажалост, нису свјесни да ће о његовој љепоти за педесетак година бити свједок само ова моја књига. Ја сам, срећом, записао слику тог града на вријеме. Ови који сада живе у њему, бојим се, неће имати о чему да пишу. Али мој случај није само потврдио неке особине Сарајлија о којима сам доста знао. Дао ми је и неке одговоре које дуго тражим о Србима. Запањујуће је одсуство сваке реакције српских националних институција и истакнутих појединаца на случај мог поновног сусрета са Сарајевом. Напад који сам преживио, није резултат нетрпељивости Сарајлија према мени пјевачу и хумористи, већ према мојој мисли и свему ономе о чему говорим и пишем у својој књизи, а између осталог и о великој сеоби оних који су напустили Сарајево а којих је било скоро па као под Арсенијем Чарнојевићем. Као да нико није чуо ларму и бијес који се просуо друштвеним мрежама против мене, као да су непримјетно прошле силне увреде на мој рачун и рачун народа којем припадам. То затварање очију пред догађајима, специјалитет је „институционалних Срба”, оних који су водили овај народ у последњих сто и кусур година. Сада ми је јасно, како се могло догодити, да све важне одлуке донесене у двадесетом вијеку прођу без иједне реакције српске политичке елите. Једноставно, нису хтјели да мјешају у судбину властитог народа. Лакше је било да је одради неко други. Србин, када год су поред њега тутњали историјски возови, као да је намјерно окретао главу у страну. Затим се чудио како га ти возови развлачише на све четири стране. Како су елите браниле мене, тако су браниле и Косово – Сада ми је јасно како се могло догодити да се ствара Југославија свјесно, без сагласности Хрвата и Словенаца, како је Тито добио грађански рат, како су цртане авнојевске границе, како се југ Копаоника дао Косову, како је допуштено да се мјења демографска слика српске јужне покрајне, како се писао устав из 1974. Срби су то институционално преспавали, исто као што су преспавали и линч којег је преживио један њихов популарни земљак бранећи њихова историјска права. У том линчу не би био жртва тај земљак, већ мисао и сјећање на све оне који су у рату доживјели његову судбину. Избјеглиштво! Наше институције мој случај нису примјетиле. Имале су важнија посла. Како су бранили мене, тако су бранили Косово. Једини пут када је српска елита пробала да антиципира догађаје из будућности био је меморандум САНУ из осамдесетих година прошлога века, али и то је учинио погрешно. Припремио са за дијалог са бившом браћом, не предвидјевши да ће Запад стати на противничку страну. А то је једино било важно. Можда је, онда боље да се ни не мешамо у властити живот – каже Неле Карајлић.
Ишћенко: За преостале Украјинце је најбоље да Украјина што пре престане да постоји као држава
Украјини ће најлакше бити 2025. године. Раније је мало тога зависило од ње, а сада ни њена...