Правда

Како ти гледаш, питам га, на то што се формира јавно мишљење по коме је све што он уради лоше, грозно и фуј? Ја лично, рекох, не умем на тај црно-бели начин да посматрам политику. Док смо то причали гледао сам на лаптопу прву фотографију дуалне корпускуларно-таласне природе светлости. То ме асоцирало. Вучић, такође, има личност дуалне природе. Један део ње и даље вуче за собом бреме прошлости, некадашњи поглед на свет, старе манире опхођења са неистомишљеницима, у исто време, постоји и један сасвим други део његове свести који је окренут будућности, који сасвим правилно и рационално оцењује стратешки курс Србије и мере које треба предузети да би се Србија довела на здраве економске ноге. Онај ретроградни део свести, условно речено стари, јесте тај који Вучића доведе у ситуацију да се повишеним тоном обрати Тамари Спаић, који га спречи да на рапорт позове министра војног зато што је „Oдбрана” на неприхватљив и за државу штетан начин напала заштитника грађана, који дозволи Вулину да прича крајње несувисле и непримерене ствари о завери европских и светских моћника против Вучића. Таj део свести учини да он можда не забрани „Утисак недеље”, али сигурно не учини ништа да он не буде скинут с програма или барем удомљен на неком примереном месту, рецимо на РТС-у. Тај део свести не забрани СНС-у да у својим саопштењима на крајње непримерен, ружан и увредљив начин напада ДС. Па онда и пропусти да казни владине службенике који по интернету безбрижно шерују своје слике са плажа Тајланда, одајући тиме утисак да владу чине бахати богаташи, све то у земљи у којој људи једва састављају крај с крајем... У исто време, други део Вучићеве свести, онај нови, радује се, сасвим оправдано, аранжману са ММФ-ом, доноси непопуларне мере што јесте непопулистичка политика за пример, представља Национални програм за борбу против поплава, покушава да сачува посао за раднике смедеревске „Железаре” на начин на који би радила свака одговорна особа, оде на инаугурацију хрватске председнице и пружи руку сарадње, ради на регионалној стабилизацији кроз заједничку седницу влада Србије и Македоније и кроз посету Словенији, решава косовски чвор на најбољи могући начин кроз дијалог са Албанцима... Е, сад је питање, рекох саговорнику, треба ли пљувати премијера, онако како раде многи, шта год да уради или изговори, или треба критиковати лоше потезе, а хвалити добре и тиме га подржавати и охрабривати да прави мање лоших, а више добрих? Знаш шта, каже ми новинар, ја важим за антивучићевца, али кад би ме бог сутра позвао и рекао: „Ево ти одлучи ко треба да буде српски премијер, ја бих рекао – Вучић. Знаш ли зашто? Зато што је једино он у стању да подвикне и пресече оне ствари због којих Србија иначе вечно бива заглибљена и блокирана.” После разговора, останем у размишљању око премијерове двојности. Таква два супротна пола, по природи ствари, емитују контрадикторне поруке јавности и збуњују је, па онда премијера не треба да чуди што су они против њега. Притом, не мислим на оне који су против сваког јер им је то поза.

Прочитајте још:Николић постаје почасни протектор Европске академије наука и уметностиСЕКС КОЈИ МОРАТЕ ПРОБАТИ: Кинеска деветка!Јацењук узео држављанство Канаде – мимо закона Украјине!

Неколико дана раније дао сам некакву изјаву за ТВ, новинарки која по мом суду спада у групу интелигентних, одмерених и озбиљних. Кад смо завршили, мало смо ћаскали о политици. И питам је: „Кад би из неког разлога сутра пала ова влада, шта би била алтернатива у садашњем односу снага?” Погледала ме је прилично зачуђено: „Па, нема алтернативе!” Алтернативе, наравно, увек има, само је питање каква је. У нашем конкретном случају, кад би пала ова влада, односно овај Вучић, једина реална алтернатива била би влада коју би водио другачији Вучић. Онај који не води борбу са собом и онај у коме је победила једна природа. Она стара. Размишљајмо о томе. Пише: Небојша Крстић Извор: Политика