Правда

Вили Млакар, шеф одељења Удбе у Марибору замолио је новембра 1976. године његове претпостављене у Љубљани за помоћ. Он је желео да наоружа своје ћелије које су деловале у Корушкој и затражио је, како преноси "Пресе", 31 митраљез, 30.000 метака, 31 пиштољ, 500 бомби, осам двогледа, 500 килограма војног експлозива, 30 гарнитура запаљивих средстава, наркотика. Оружје је требало да буде аустријске или западне производње, калибра који користе аустријске војска и полиција. "Питам се за шта је требало да се направи такво складиште", упитао је Алфред Елсте научни руководилац комисије историчара, која је, по налогу покрајине, требало да испита догађаје око мањинских конфликата током 70-тиг година. Елсте је казао да не зна да ли је оружје испоручено, али је зато наишао на много другог занимљивог материјала. Извештај комисије историчара биће ускоро завршен и почетком априла објављен под насловом "Титова дуга сенка". У Корушкој је, током 70-тих година, било много догађаја везаних за словеначку мањину. Тако је тадашња влада покушала да испуни своје обавезе из Државног уговора према словеначкој мањини, било је насрнућа на двојезичне табле која су угрозила те напоре, као и бомбаршки напади против партизанских споменика, железничких линија, као и домобрански музеј у Фелкермаркту. Историчари указују да Корушка није, само за време 70-их, била територија деловања обавештајних служби разног порекла, али пре свега Удбе, која је инфилтрирала и безбедносне снаге у тој покрајини. Комисија историчара анализирала је све детаљно и дошла је до сазнања да насрнуће на табле није била спонтана и неорганизована акција протеста грађана, те се позива на документ полиције према којем је тадашњи шеф корушке домовинске службе Хериберт Јордан заједно са другима донео одлуку да делује против двојезичних табли. И Удба је била међу учесницима, произилази из документа аустријске обавештајне службе, пошто је у узаврелој фази конфликта око двојезичних табли, упутила четири јединице командоса са задатком да пооштре тензије између већинског и мањинског становништва у Корушкој. О командосима из покрајине Бургенланда нема много података, али три групе у Корушкој су успешно деловале, тврде историчари. Акције против двојезичних табли су много тога промениле, указују они, подсећајући да је шеф покрајине Ханс Сима, који је био водећа снага иза постављања двојезичних натписа, препустио своје место Леополду Вагнеру, као и да је аустријска влада, због отпора, одустала од својих намера и применила је мањинска права само у минималној варијанти. Поред тога се корушка Домовинска служба претоворила у модерну лобистичку организацију, и затим је још уследило разочарење међу словеначком мањином. За многе је дошао тренутак да се предузму радикалнија средства, и они су у Удби наишли на спремног подржаваоца. Годину дана након насилног уклањања двојезичних натписа, 1973. је једна обавештајна организација под именом "Сора", која је била руковођена из Марибора, почела да делује. Она се састојала од више, једне од других независних ћелија, које су највероватније одговорне за укупно 10 бомбашких нада до 1979.године. Према документима из југословенских архива иницијатива за предузимањем радикалнијих акција потекла је од корушких Словенаца, указују историчари. Елсте указује да је 12 до 14 особа учествовало, додајући да су му познати њихови надимци, и да за поједине зна ко стоји иза њих. Међу њима има и познатијих - Матеус Грилц, адвокат и бивши председник католичког савета корушких Словенаца, који, међутим, одбацује, преко медија, свако учешће. Комисија историчара наводи да постоје индиције за његову умешаност, али додаје да не постоје дефинитивни докази. Историчари указују да су наишли и на податак да безбедносне службе нису на лицу места истраживале инциденте. Два конкретна случаја то доказују, наводи Елсте, указујући на случај Јохана М, немачко-националног активисте, који се поносно сликао са искорењеним двојезичним натписом, а који је годину дана касније дигао у ваздух партизански споменик у Робешу, за шта је и осуђиван. Његов исказ, током саслушања у жандармерији, да је тај напад био финансијски мотивисан, и по налогу "од доле", то јест Југославије, није даље истражен. Други пример је случај из јуна 1974. када је музеј у Милаузхофу уништен бомбом. У августу је случај био готово решен, и дневник "КТЗ", писао је да су познати налогодавци и извршиоци и да се прикупљају последњи докази. КТЗ је добио исправну информацију, јер из документа безбедносне дирекције је видљиво да је дат налог за телефонско праћење, али се потом у досијеу више ништа не може наћи. Случај је једноставно архивиран и стављен по страни.

Прочитајте још:ПРОПАГАНДНИ РАТ: Да ли ће овај филм уништити Путина!? (ВИДЕО)НОВА ГЕОПОЛИТИЧКА ЕРА: Европска Унија формира своју војску!

Колико су мало власти имале у то време интерес за расветљавање толико мало је сада заинтересовано за сазнања историчара, указује "Пресе". Комисија, која је требало да добије сва документа била је суочена са чињеницом да је 23 од 60 затражених досијеа одбијено да им се преда. Међу тим документима су акти о деловању НДП-а и Комунистичке партије Аустрије (КПО), као и о полицијским информантима. Као образложење наведено је да се документа не могу дати због заштите права личности и националне безбедности. Елсте с тим у вези констатује да је "издаја у Аустрији очигледно чињеница која треба да се штити". Он је додао да је највећи део материјала, који није дат на увид, имао везе са агентима Удбе у Аустрији. Извор: РТВ