Правда

У младу југословенску књижевност после Првог светског рата Иво Андрић је ушао као запажена песничка појава збиркама „Еx Понто“ и „Немири“, које је углавном написао током година тамновања у шибенском и мариборском затвору 1914–1915, потом у време конфинације у Зеници и Овчареву до 1917. и најзад током лечења у загребачкој Болници милосрдних сестара до краја рата и уједињења јужнословенских народа. Пошто је у периоду између два рата, углавном путујући и сељакајући се по Европи као дипломата Краљевине Југославије, објављивао само приповетке, током Другог светског рата, у тишини своје изнајмљене самачке собе у Призренској улици у Београду, написао је своја три од укупно четири романа, „Травничку хронику“ (завршен априла 1942), „На Дрини ћуприју“ (завршен децембра 1943) и „Госпођицу“ (децембра 1943 – октобра 1944). Роман-новелу „Проклета авлија“ објавио је 1954. године. За свој целокупни опус Андрић је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност, „за епску снагу“, како стоји у образложењу о додели награде, „којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље.“ Осим што су сложене и дубоке књижевне студије различитих догађаја и јунака са балканске историјске позорнице од средњег века до другог светског рата, ова ремек-дела српске књижевности истовремено су и трајни литерарни споменик градовима Травнику, Вишеграду, Београду и Истанбулу, који су углавном били жаришне тачке Андрићевог живота и читавог његовог приповедног дела. Речници турцизама, провинцијализама и мање познатих речи из свих романа обједињени су у овом издању у један речник на крају књиге. У луксузном издању, са тврдим корицама  „Романи“ Иве Андрића морају се наћи у свакој кућној библиотеци.

Прочитајте још:Нови спот Ероса РамацотијаПозивамо вас на промоцију романа „Плава тишина“

Извор:  Правда/Марија Гојковић