Правда

Ко­зи­ци је на­пу­нио уста со­љу и за­ве­зао је за ра­ди­ја­тор. Вра­та од ку­ће оста­вио је отво­ре­на. Ко­ме ће па­сти на па­мет да је ку­ћа ми­ни­ра­на кад ви­ди вра­та отво­ре­на и чу­је ко­зи­цу ка­ко ве­чи. Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­не­ре ти је нај­ва­жни­ја ма­шта. Три да­на је, пи­јан од ра­ки­је и ја­ла, ми­ни­рао сво­ју ку­ћу. Вра­та смо ми­ни­ра­ли на кон­тру, да ак­ти­ви­ра­ју ми­ну ка­да се за­тва­ра­ју, а не ка­да се отва­ра­ју. Пр­о­бу­ши­ли смо ру­пу на сто­лу и ис­под сто­ла по­ста­ви­ли по­те­зну ми­ну. Ве­за­ну си­ли­ком и „смрт-ли­јеп­ком” за дно фла­ше од ви­ња­ка. Из­ва­ди­ли пло­чи­цу из пар­ке­та и ми­ни­ра­ли сто­ли­цу. Ис­ко­па­ли ру­пу на зи­ду и по­ста­ви­ли ми­ну иза сли­ке Ива­на Ге­не­ра­ли­ћа. На сто­лу су оста­ле до по­ла по­пи­је­не шо­љи­це ка­фе, да по­ми­сле ка­ко смо у жур­би из ку­ће по­бје­гли. Ве­ли­ки је ми­нер Ду­шан Ра­да­ко­вић, а за ми­ни­ра­ње нај­ва­жни­ја је — ма­шта. Ни­шта из ку­ће ни­је хтио да узме. Пи­ли смо ра­ки­ју де­сет го­ди­на ста­ру, пи­ли смо ви­њак, ко­њак, пи­ли смо је­дан цр­ве­ни, па је­дан зе­ле­ни ли­кер. „Мо­ра­мо све да по­пи­је­мо, не­ће­мо ни­шта да им оста­ви­мо”, ре­као је Ду­шан. Бо­јао сам се да она­ко пи­ја­ни не за­ка­чи­мо не­ку од смр­то­но­сних ни­ти, не­ку од ни­ти па­у­чи­не ко­ју је Ду­шан Ра­да­ко­вић Марс по ку­ћи ис­плео. Ис­ко­чи­ли смо кр­оз пр­о­зор тек ка­да су пла­ну­ле пр­ве ку­ће, ка­да су хр­ват­ски вој­ни­ци по­че­ли да ула­зе у пред­гра­ђе Го­спи­ћа. Ду­го је на иви­ци шу­ме че­као ка­да ће до ње­го­ве ку­ће да стиг­ну. Тре­ну­так ка­да му је ку­ћа од­ле­тје­ла у ва­здух за­би­ље­жио сам ка­ме­ром. О ми­на­ма Ду­шан Ра­да­ко­вић при­ча као што ста­ри по­хот­ни­ци при­ча­ју о же­на­ма: „Ми­не су пра­ви по­сао за чо­вје­ка од ма­ште, од лу­ди­ла! Кад ми­ну ски­даш, то је као да же­ну свла­чиш. Упла­шиш ли се, ни­шта не ва­ља.” Не­ка­да је Марс ва­јао. Сад мин­ска по­ља — ни­ти смр­то­но­сног па­у­ка по­ста­вља и ски­да. „Нај­бо­ље је ми­ну ак­ти­ви­ра­ти ди­на­ми­том и спо­ро­го­ре­ћим шта­пи­ном. Ако ми­ну не по­зна­јеш, не при­ла­зи јој. Ви­диш ову ча­шу. Ја је са­да др­жим у ру­ци и знам да се не­ће раз­би­ти, док је не пу­стим. Та­ко је са ми­на­ма. Док знаш и ако се не бо­јиш, би­ће све у ре­ду.” Мно­га је мин­ска по­ља Ду­шан по­ста­вљао и ски­нуо и ни­ка­да му ру­ка за­дрх­та­ла ни­је. За­дрх­та­ла му је мно­го ка­сни­је. У Ме­дач­ком џе­пу. Сви су се по­ву­кли, а он је остао, с по­моћ­ни­ком, да по­ста­вља мин­ско по­ље. Па­да­ла је ки­ша, ноћ је би­ла те­шка је­се­ња. Ду­шан ми је ка­сни­је при­чао да ни­је чуо фи­јук гра­на­те, да екс­пло­зи­ју ни­је чуо. Осје­тио је са­мо удар и по­то­нуо у мрак. Ка­да је до­шао се­би, по­ред ње­га је ле­жао по­моћ­ник, раз­би­је­не ло­ба­ње, ра­су­тог мо­зга. У по­то­ку су се чу­ли гла­со­ви. То­ли­ко су им већ би­ли бли­зу. Сви­та­ло је и ла­веж па­са се чуо. Ни­је мо­гао да оста­ви мо­зак по­ми­је­шан са бла­том да га ли­жу ке­ро­ви. Ни­је мо­гао. И док су се гла­со­ви и ла­веж при­бли­жа­ва­ли, по­ку­пио је мо­зак у дла­но­ве и вра­тио га на­зад у ло­ба­њу. Био је та­да ми­ран. По­ку­пио је све. Ру­ке је при­је то­га опрао ра­ки­јом. Не зна за­што. По­што је мо­зак вра­тио у ло­ба­њу, гла­ву му је за­вио пр­вим за­во­јем. Да мо­зак по­но­во не ис­пад­не. Мр­тва­ца је за­ве­зао се­би на ле­ђа. Да би га лак­ше но­сио. Да би мо­гао да пу­зи. То му је спа­сло жи­вот. Ме­так, на­ми­је­њен ње­му, по­го­дио је мр­тва­ца. Ни­је се упла­шио. Ру­ке му се ни­су тре­сле. Ка­же, по­че­ле су да се тре­су ка­сни­је, ка­да је от­крио мо­зак мр­твог при­ја­те­ља ис­под но­ка­та. По­сли­је ви­ше ни­је мо­гао да га но­си. Пре­сје­као је ре­мен и мр­тва­ца оста­вио иза ка­ме­ња. У ло­гор је сти­гао кр­вав. Ру­ке, ли­це, очи, ко­шу­ља, све му је би­ло по­кри­ве­но кр­вљу мр­твог при­ја­те­ља. Ко­шу­љу да­ни­ма ни­је прао. Крв на ње­му по­че­ла је да за­у­да­ра. А он­да ју је јед­не ве­че­ри ски­нуо са се­бе и оти­шао, сам, пре­ко Лич­ког по­ља, ко­шу­љу да са­хра­ни. Ду­го се мо­лио крај ма­ле хум­ке. Мо­лио се по­ред ко­ма­да сви­је­ће ко­ји му је по­кло­нио игу­ман ма­на­сти­ра Кр­ка да му се на­ђе ако бу­де мо­рао не­ко­га без све­ште­ни­ка да са­хра­њу­је. Да му се у џе­пу на­ђе, ако по­ги­не. На­шли су га из­ви­ђа­чи из Мет­ка, Ву­ја и Пу­ћи­на, на из­ла­зу из Ди­во­се­ла. Пу­ћи­на му је зга­зио сви­је­ћу и по­чео да ви­че на ње­га. „Бу­да­ло, за­ма­ло ни­сам пу­цао на те­бе у овом мра­ку. Ми­слио сам да су уста­ше. Ко­шу­љу са­хра­њу­јеш! Пот­пу­но си пр­о­лу­пао! „Је­сам”, ре­као је, „је­сам.” „Ово је рат а не ин­те­ле­ку­тал­на она­ни­ја ва­ја­ра кон­цеп­ту­а­ли­сте.” „Је­сте, је­сте, ово је рат!”, ре­као је Ду­шан Марс, ми­нер ко­ме су се тре­сле ру­ке. Ка­сни­је, мно­го ка­сни­је у Ки­ста­њу ски­дао је ми­не по­ста­вље­не око „орка­на”. А ми­не­ри је­дан­пут гри­је­ше. Остао је без обје но­ге, јед­не ру­ке и ока.

Прочитајте још:Небојша Јеврић: Чо­вје­ко­ли­ки и ја­реНебојша Јеврић: КњигеКОЛУМНА НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Магареће млеко

Извор: Правда/Небојша Јеврић