Правда

Од тренутка када је пољски правник и теоретичар дипломатских односа Ремигиуз Бирзанек први пут употребио термин хладни рат, свет је дошао у једну нову перманентну фазу. Штавише, и да узмемо Фукујамину сентенцу о „крају историје” у разматрање, можемо само констатовати да је дошло до краја једне фазе у дипломатији. Ситуација у Украјини јесте само један од доказа да је хладни рат почео да се загрева, а варнице у већ рањивим међуетничким односима на Балкану прете да се ратно стање из Украјине пресели у наш комшилук или можда у наше двориште?! Најава о уједињењу Косова и Албаније албанског премијера Едија Раме представља опасан „гонг” у краткој и крхкој балканској тишини, која је учестало нарушавана. Иако на први поглед овај потез представља само „прах у очи” Србији – или би можда било прикладније рећи „дрон на ЈНА” – чекајући исхитрену реакцију српских државника и пажњу на своју маленкост. Са друге стране, ова изјава може представљати и анкету балканске и европске јавности. Велику Албанију Прешевска лига је сањала још 1978. године. А ко каже да се снови не остварују? Додуше, не дочекају сви тај сан, али тај сан је уткан некад у националну традицију, свест, поколење и врло често представља аманет будућим генерацијама.

Граната и заузимање карауле

Граната испред зграде владе Македоније у Скопљу није имала можда за циљ да неког повреди, није имала за циљ да направи посла комуналним предузећима и градском зеленилу; та експлозија је најавила „буђење раног пролећа” на Балкану. Запитајмо се каква би паника завладала да је граната експлодирала испред Бундестага, Думе или Беле куће. Овако, у свету се то тумачи као „на Балкану ништа ново”. После гранате у Македонији, као јасан знак албанског пролећа, уследило је заузимање карауле у селу Гошинце, надомак Косова, од стране 40 добро наоружаних и маскираних ОВК терориста са Косова који су јасно поручили: „Не желимо Охридски споразум. Хоћемо своју земљу.“ Током хладног рата, сви су помињали тзв. домино ефекат. Хајде сада да се играмо мало богова са Олимпа, па да погледамо шта би све за последицу имало стварање Велике Албаније, да видимо како би падале домине? Након проглашења уједињења Косова и Албаније у заједничку државу, Влада Србије би била доведена у безизлазну ситуацију. Или да прогласи ратно стање или да се почне припремати за повлачење са власти. Екстремистички покрети, попут оних паравојних формација током ратова у Хрватској и БиХ, преплавили би Србију и кренули би у ослобађање или освајање Косова – но то није извесно с обзиром на тренутну српску апатију. Србија би нехотице ушла у нови рат или би немо стајала по страни и посматрала, трудећи се да се ратни пламен не пребаци преко Ибра и запали. Албанци у Македонији би узели „своје”. (Од македонске државе свако би узео „своје”.) А од Црне Горе? Ако у међувремену не уђе у НАТО, а очигледно је да се Милу из неког разлога веома жури да што пре постане део Атлантске војне алијансе, Црној Гори прети и парчање и грађански рат, истовремено. А Босна? То је тек прича за себе. Овакав потез са албанске стране упалио би шибицу у босанском магацину барута. Републику Српску више ништа не би могло да задржи у оквирима Федерације Босне и Херцеговине. „Наша” Колинда не би судбину херцеговачких Хрвата тек тако препустила случају. Сигурно би своју „НАТО прошлост” искористила да привуче те делове Републици Хрватској. А Бошњаци? За њихову позицију треба ипак више маште, но, када би се морало да нагађати, вероватно би се окренули држави која је у ЕУ. Хрватска би тако постала прва држава после Западне Немачке која је само припојила источне територије и „испод тепиха” их увела у европску породицу. Иначе, ово је идеалан сценарио за БиХ, али ако буде рата…

Каквог рата?

За сам крај: како ће се рат одвијати на Балкану? Не знам. Ко ће победити? Нико. Ко ће изгубити? Сви. Знам само три ствари: Биће пуно крви… Створиће се „чисте” етничке државе, част изузецима – Покрајина Војводина. Ово је само почетак. Ипак, на самом крају потребно је истаћи да је ово само историјска анализа могуће будућности на основу догађаја из прошлости. Напослетку, будућност нигде није записана, ми смо ти који је креирамо и који одлучујемо који је следећи корак, а „боговима” само остављамо простор да прате дешавања уз кокице. И онда: хоће ли бити рата? Каквог рата?

Прочитајте још:Ђаво је однео шалу у СрбијиГлобално загревање ће бити мала маца за нуклеарну зимуОвако је говорио Саша Марковић:Скори крај америчког империјализма

Извор: Војвођанске новине