Правда

Про­вла­чи­мо се кроз шу­му, из­над гро­бља до Вје­ша­ла. Сли­као сам Му­ја и Тај­со­на, по­ла са­та при­је не­го што су по­ги­ну­ли ис­под Вје­ша­ла. Пре­ко гро­бља ула­зи­мо у пред­гра­ђе Го­спи­ћа. Он­да пре­ла­зи­мо на дру­гу стра­ну ули­це. Хр­ва­ти су се та­ко­ђе по­ву­кли. По­што је Зо­ља уни­штио њи­хов тран­спор­тер код По­крај­че­ве ку­ће, а они на­ма уби­ли дво­ји­цу, Хр­ва­ти су по­бје­гли на јед­ну, а Ср­би на дру­гу стра­ну. У ис­точ­ном Го­спи­ћу не­ма ни­ког осим нас. Ка­да смо се по­вла­чи­ли, ни­смо мо­гли мр­тве при­ја­те­ље да по­не­се­мо. Та­ко бар са­да сви при­ча­ју: ни­смо, ни­смо, ни­смо их мо­гли из­ву­ћи! Об­у­чен у змиј­ску ко­шу­љи­цу, га­ми­зао сам кроз дво­ри­шта, из­ме­ђу жи­ви­ца. Ру­ке и ли­це су ми цр­ни од зга­ри­шта кроз ко­ја сам се про­вла­чио. Кад смо до­шли до Вје­ша­ла, ле­ше­ва на­ших по­ги­ну­лих та­мо ви­ше ни­је би­ло. Ухи­ће­ним но­жем, ср­бо­сје­ком, цр­там крст са че­ти­ри оци­ла, на зе­мљи на­то­пље­ној кр­вљу. До­бро је, ка­жем, до­бро је што је хр­ват­ски вој­ник био пра­ви стри­је­лац. Че­да из Жи­ти­шта и Зо­ља до­ла­зе за­ди­ха­ни и бу­ље у кр­ва­ву мр­љу у пра­ши­ни. „Шта је са Тај­со­ном?” „Шта су му мр­твом ура­ди­ли?” „Ма­му им је­бем уста­шку, све ћу да их по­ко­љем!” „Бо­же, шта су му ура­ди­ли, ка­ко ње­го­вим...” „Ко­ме шта су ура­ди­ли?” „Па, Тај­со­ну, иди­о­те! Ов­де смо га мр­твог оста­ви­ли!” „А, Тај­сон? Ка­жеш Тај­сон. Тај­сон је оти­шао до хо­те­ла на пи­ће. Са­да ће да до­ђе. Ta­ke it easy boy.” У да­љи­ни се ви­ди за­па­ље­ни хо­тел. „Сје­ди, од­мо­ри! Са­да ће он да се вра­ти”, ка­жем и по­чи­њем да се сми­јем све гла­сни­је. Мој сми­јех од­је­ку­је из­ме­ђу зи­до­ва спа­ље­них ку­ћа. Че­да, Тај­со­нов при­ја­тељ, ва­ди нож и кре­ће пре­ма ме­ни. Ма­ли Зо­ља га др­жи. Ски­дам ма­ра­му и по­ка­зу­јем му оно, оно на вра­ту што ми је сво­јом ру­ком при­је не­ки дан Ни­ноч­ка Не­зва­но­ва уре­за­ла: ----- ОВ­ДЕ ИСЕ­ЦИ -----. Као оно у „Ба­за­ру”, по­ред упут­ства за кро­је­ве. Та­ко је на мом вра­ту јед­но­га ју­тра осва­ну­ла те­то­ва­жа: ----- ОВ­ДЕ ИСЕ­ЦИ -----! Дан до­ла­зи по­ла­ко. Ми­је­ша­ју се ма­гла и дим. По­вла­чи­мо се пре­ма из­ла­зу из гра­да. По ба­шти, ис­пред спа­ље­не ку­ће ло­вим пу­же­ве. По­та­пам их у шер­пу са ра­ки­јом, чи­стим, на­би­јам на жи­цу. На жа­ру пе­чем ра­жњи­ће од пу­же­ва. Ли­је­по ми­ри­ше. За­ли­је­вам ра­ки­јом у ко­јој сам слуз пу­же­ва прао. Не сме­та ми. На­про­тив. При­ја. Ни­шта бо­ље за по­че­так ово­га да­на. Ра­ки­ја је већ при дну, а и пу­же­ви су ско­ро го­то­ви. Умје­сто до­бро ју­тро, оним та­мо, они­ма са дру­ге стра­не, ша­љем три­де­сет ко­ма­да из шмај­се­ра. Уз пе­ту Бе­то­ве­но­ву. Та-та-та-та­а­аа! Три крат­ка ра­фа­ла по три мет­ка и је­дан ду­ги до по­сљед­њег мет­ка у шар­же­ру. По Пе­тој Бе­то­ве­но­вој, на шмај­се­ру М-56, пре­по­зна­ју ме при­ја­те­љи. Из да­љи­не ми се чи­ни да чу­јем пи­сак си­ре­не оклоп­ног во­за. Иса Ма­ши­но­во­ђа ме по­здра­вља. Чуо је Пе­ту Бе­то­ве­но­ву и мој шмај­сер. Иса на си­ре­ни оклоп­ног во­за сви­ра: „Спрем­те се, спрем­те, чет­ни­ци.”

Прочитајте још:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш вероватиРатна репортажа: Црна принцеза се облизујеРатна репортажа: ПрстенРатна репортажа: Дај, ба­ба, гла­ву

Извор: Правда/Небојша Јеврић