Правда

Грађани бивше Југославије често романтизују државу у којој су одрасли. И док једни жале за изгубљеним вредностима социјалистичког система, други ће отворено рећи да су прави југоносталгичари, поготово када се ради о социјалној сигурности. Да се у бившој држави живело боље или пуно боље мисли 82% испитаника из бивше Југославије, да је било лошије тврди 4% њих, док је “не дај Боже да се понови” био одговор 6% испитаника. Портал Еxпрес.хр написао је 10 разлога због којих никада нећемо жалити за Југославијом. Као први разлог наводе милицију и УДБА-у јер је политичка слобода највећа предност овог времена у односу на неслободу која је владала тада. Међу разлозима због којих не би требали жалити за Југославијом навели су још и једнопартијски систем, ЈНА, вожњу пар – непар и култ личности. Милиција и УДБА Данас можете рећи шта год хоћете. Можете да вичете Живео Тито, доле Тито, доле овај, онај. Можете рећи, али вас нико неће чути. Ипак, нећете имати ни проблема. Политичка слобода највећа је предност овог времена у односу на оно, односно, тадашња неслобода највећа је мана у односу на данашњу слободу. То не важи за све. Већина људи више цени сигурност него слободу. Достојевски је то већ сасвим јасно знао. Он је написао како ће већина људи, кад добије слободу, прво да потражи онога коме ће је предати јер не знају шта би с њом. Касније је ту идеју разрадио Ерих Фром, који је написао књигу “Бег од слободе”. Једнопартијски систем Систем је у Југославији заправо био двопатијски, јер је једна странка била на власти, а друга у затвору. Оно најстрашније људима који нису следбеници јесте чињеница да нема алтернативе. Они су ту, на власти, а ви морате да их трпети – њихов накарадни језик, њихове лажне утопије, њихове фразе о братству, једнакости, социјализму. ЈНА Годину дана баченог времена. Најбољег времена. То да се људи у војсци очеличе јесте мит. Можете да се челичите и ако се из сауне баците у хладни снег, то је и здравије. Како старите, постаје вам све јасније да вам је баш та година коју сте изгубили, једна од најбољих – јер они који тврде да живот почиње с четрдесет, не лажу, они безочно лажу. Најбоље су године младе године, у то нема никакве сумње. Пар – непар Почетком осамдесетих Југославија је остала без новца за нафту па су владале редукције. Возила су могла возити сваки други дан, у зависности од тога да ли им се регистраска плочица завршавала на парни или непарни број. Редови То данас немамо, а тешко је и замислити у којој мери грађански живот може бити загађен редовима – редови за кафу, редови за детержент, редови за бензин, редови за основне намирнице. Редови у радњама били су последица нереда у економији, а неред у економији настао је као последица нереда у главама политичара, који су били слични данашњима, само су сви имали исту партијску књижицу. Језик политичара Комунисти су веровали како се историја дешава по одређеним законима. То су баштинили од Хегела, који је тврдио да је светска историја напредовање светског ума у свести о слободи. У антици, слободан је један, краљ, суверен, фараон. У средњем веку, слободни су многи. У грађанском друштву, које се рађа из револуције, слободни су сви. Та је слобода формална, закључио је Маркс. Једнако је слободан тајкун као и благајница која хоће да иде на море, али она за то нема пара јер је тајкун експлоатише и узима њен вишак вредности, плодове њеног рада, зато што је он власник средстава за производњу. Маркс је мислио да се историја развија према слободи која значи не само формалну, већ и стварну једнакост људи, до које ће довести револуција. Она ће одузети средства за производњу капиталистима и вратити их друштву. Модерни социјализам, сматрао је Маркс, јесте наука. Зато су наши комунисти говорили језиком који је требао да наликује на научни језик. Отац те химере био је Едвард Кардељ, словеначки учитељ. Сви су га опонашали и тај је језик јако парао уши. “Јединство производних снага и производних односа“, “самоуправна интересна заједница“, и слично, биле су синтагме које су стално користили. Не, тај језик нико нормалан више не жели да слуша. Врућ ветар Боривоје Шурдиловић Шурда, лик из сценаристичке радионице Синише Павића, лик је типичног Југословена. Шурда је шармантни, лежерни, углавном доброћудни тип који у десет епизода “Врућег ветра” трага за властитим професионалним идентитетом. Он је, како пише у једном тексту, “таксиста који узима само оне клијенте који му се допадају, бријач који прилегне чим му падне притисак, па мора да попије кафу, перач паса који напушта посао јер мрзи газде хомосексуалце… Укратко, једно немогуће, размажено уметничко биће које не може да ради ништа што га не чини истински сретним. Он је потпуна супротност “протестантској етици и духу капитализма”; барбарогеније новог кова, који у десетој епизоди – “Шампион” – открије да је сјајан фризер, па постане мегазвезда, што, свакако, прославља плешући уз своју омиљену музику, екстатични сиртаки (“Грк Зорба”), једну од најхедонистичкијих мелодија коју је икад створио људски род… Пошто то тако у животу не иде, Југославија је, свакако, пропала, јер уз такве таксисте, конобаре, бријаче, политичаре – укратко, “песнике свог живота” (Стефан Звеиг) – ни једна држава не може да опстане. Грчка, чији менталитет сјајно илустрирује сиртаки, такође пропада, док земље севера, мање наклоњене индивидуалном развоју, управо излазе из кризе….

Прочитајте још:Марко Милошевић: Обистинила су се Слободанова пророчанстваРУСИЈА СПРЕМА ЛУДИЛО: Кремљ представља најновије наоружање – погледајте припреме за параду! (ВИДЕО)

Ограничења с девизама и струјом Из државе нисте могли да изнесете више од неколико стотина марака. Све друго третирало се као прекршај савезних царинских прописа. Потешкоћа је у томе што сте већину брендираних марки могли купити само напољу – у Трсту, Грацу, и тако даље. Знате ли да су 1981. сваки дан у недељи биле редукције струје? Они рођени седамдесетих писали су домаће задатке под свећама, телевизија се није гледалала. Култ личности Култ личности друга Тита био је страшно развијен. Он се супротстављао хршићанском науку према којем није паметно градити идоле, нарочито не овоземаљске. Крађа и корупција Биле су мање него данас, али ипак је у оном систему родно место касније високо развијених девијација. Југославија је била нетржишно друштво, у којемује било доста сиромаштва: инстуционални оквир није омогућавао институционално остварење снова. Зато су сви посезали за неинституционалним пречацима – везама, везицама, протекцијом, учлањењем у Партију, подмићивањем. Ту је постављен низак али чврст темељ свему што нас данас упропаштава. Низ добрих института социјализма нисмо преузели – пре свега у области здравства и школства, али и радних права, али смо све што је лоше развили до крајњих могућих граница. Ако данас гледате критичку кинематографију или тв записе осамдесетих, видећете све што имамо и данас, само рудаментно. Извор: ЕПК ,Еxпрес.хр