У зору су два хрватска борбена оклопна возила ТИН покушала да се пробију из Билаја и Рибника, кроз Медачки џеп, до опкољеног Ловинца.
Били су пуни муниције и оружја за помоћ зенгама у Ловинцу. Палили су куће у Читлуку и Почитељу, пуцали у овце, коње, псе, старце. Успјели су да запале неколико кућа, штале, сијено, прије него што је авијација уништила једног, а тенкисти другог ТИН-а. Експлозије су по четрдесет метара наоколо разбацале комаде гвожђа, дијелове људских тијела. Опет се Велебит напунио збјеговима. Срећемо ђеда, са три унука, у истој пећини у којој се крио као дјечак са својим ђедом бјежећи, од усташа прије педесет година. Испред спаљене куће у Почитељу сељак сахрањује овце, и коња. Иза њега још догоријевају штала и кућа. Зашто су пуцали у овце? Тврда је и кршевна личка земља. Сељак сахрањује коња. Око ногу сељака врзма се јагње, покушава да сиса мртву овцу. „Домаћине”, кажем, „да ти помогнемо. Докони смо.” Сељак ћути и удара крампом у камен из кога избијају варнице. Руши се греда од куће која догоријева. Идемо у Медак по ровокопач којим смо укопавали тенкове. У команди се љуте, али нам дају ровокопач. Баја ровокопачем закопава овце. Баја копа гроб за коња. На мјесечини, за то вријеме, сељак коље јагње. Уморни и знојави, пијемо ракију, која је била закопана десет година, за синовљеву свадбу. Једемо јагњеће печење, спремљено на гредама, на жару изгорјеле куће. Од посљедњег јагњета. „Узмите, момци, узмите, добри моји момци, снага на уста улази”, каже домаћин и нутка нас печењем. „Хтио бих”, каже Баја, „само још једном да се попнем на врх Велебита, да се напијем, да се исплачем. И ништа више.”
Прочитајте још:Ратна репортажа: Дај, баба, главуРатна репортажа: Разговор са крвљу или пета Бетовенова на шмајсеру М-56КОЛУМНА НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: Магареће млекоНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш веровати
Извор: Правда/Небојша Јеврић