Правда

Погледајмо прво привреду САД у септембру 2008. године. Тада је у њој почела типична дефлациона криза (налик оној у пролеће 1930. године), која је била заустављена масовним штампањем новца. Али, шта је био узрок тог дефлационог (то јест оног изазваног падом укупне приватне потражње) шока? Да бисмо одговорили на то питање, присетићемо се неких теза неокласичне политичке економије. Она тврди да је „нормално” стање привреде — равнотежно. Ако неке спољне околности, политика државе, промена природних услова или нешто друго избаце привредни систем из стања равнотеже, она почиње сама од себе да се враћа у њу, и потребно је све више и више напора да се заустави или успори тај процес. Нећу да тврдим да је поставка важи за све ситуације, није искључено да „равнотежно” стање уопште не постоји у природи, али не ради се о томе. Као што знамо, 1981. године у САД је прихваћена такозвана „реганомија”, то јест економски програм који је подразумевао стално кредитно стимулисање потражње. До њеног прихватања, равнотежни макроекономски показатељи америчких домаћинстава изгледали су отприлике овако: укупни дуг — не више од 60–65 одсто годишњих прихода, уштеђевина — око 10 одсто расположивих прихода. До 2008. године ти показатељи су се променили на следећи начин: просечни дуг — преко 130 одсто годишњих прихода, уштеђевина — 5-7 одсто. Треба истаћи да је последња цифра, која се још 2008. године није доводила у питање, за последњих пет година „изнивелисана” помоћу статистичких смицалица, тако да је у последњим званичним подацима око нуле. Међутим, то ни на који начин не утиче на стварност. Постављају се зато два питања. Како је дошло до тако озбиљног удаљавања од стања равнотеже и колико је данас потражња америчких домаћинстава изнад равнотежне? На прво питање одговор је једноставан — банкарски систем је почетком 80-тих година прошлог века дозволио домаћинствима да рефинансирају своје дугове, то јест постало је могуће да се стари кредити враћају помоћу нових (то је био део политике „реганомије”). А при том не би падала потражња јер су почели и да смањују цену кредита. Године 1980. дисконтна стопа Федералних резерви САД износила је 19 одсто (Пол Вокер, тадашњи први човек Федералних резерви, борио се против инфлације), а до децембра 2008. годоне она је, практично, била равна нули. И економски систем је произвољно почео да се креће ка равнотежном стању, то јест — да смањује приватну потражњу која је била стимулисана готово 30 година. САД тренутно на све начине покушавају да стимулишу приватну потражњу другим методама, али она свеједно опада. Макар и полако. Али, до када ће падати? На основу статистике се може приближно проценити даљи пад. Ако је на почетку кризе уштеђевина износила - 5 одсто, а треба да буде 10 одсто, онда ће потражња захваљујући расту уштеђевине пасти отприлике за 15 одсто од расположивих прихода становништва у јесен 2008. године. А то је 11 билиона долара. То јест, повећање потражње захваљујући смањењу уштеђевине износило је 1,5 билион долара годишње. Даље, потражња је стимулисана путем раста дугова домаћинстава, па је у тренутку кризе укупни дуг износио око 15 билиона долара и растао је око 10 одсто годишње. То јест и овде су размере стимулисања у тренутку кризе — 1,5 билиона долара годишње. Узгред, поклапање те две цифре је посредни доказ њихове тачности. Ово значи да је потражња домаћинстава за три билиона већа од њихових расположивих прихода. Док год не буде дато објашњење како ће монетарне власти САД пронаћи и дати домаћинствима тих три билиона — ја нећу поверовати у природни економски раст америчке привреде. Нећу поверовати ни у то да се у оквиру „постмодерне” (више пута сам писао да не разумем шта је то) базне пропорције мењају — па и удео трошкова домаћинстава у америчком БДП, који се налази на историјском максимуму. Разуме се, та три билиона неће нестати одједном — али управо њихово смањење и изазива кризу! Зато што пад потражње изазива смањење броја радних места и плата — то јест падају приходи, што изазива даљи пад потражње… И тако даље, по падајућој спирали, до равнотежног стања између потражње и расположивих прихода. Како показују емпиријска истраживања различитих криза и рецесија, пад прихода то тачке равнотеже између њих и расхода и домаћинстава већи је од првобитне разлике између прихода и расхода. Важну улогу ту игра мултипликатор међусекторског биланса, и  он, за различите привреде и земље, износи 1,5–3 (то јест тачка равнотеже између „нових” прихода и расхода је нижа од „старих” прихода за вредност која је 1,5–3 пута већа од првобитне разлике између прихода и расхода). У ситуацији кризе са почетка 30-тих мултипликатор је био ближе максимуму (разлика је била око 10 одсто, а пад прихода — отприлике 25–30 одсто), али у нашем случају, када је разлика много већа, највероватније би имало смисла узети минималну вредност. У том случају, тачка равнотеже прихода налази се на нивоу који је нижи од садашњег отприлике за 4,5 билиона у годишње (то јест на крају кризе расположиви приходи америчких домаћинстава биће на нивоу око 6,5 билиона долара годишње). Потражња ће, према томе, бити двапут нижа него што је сада. Што се тиче размера пада потражње и прихода становништва САД, спреман сам и за полемику и за прихватање корекција. Али, напомињем да је тај прорачун (у првобитној варијанти) направљен негде 2002. године — и током протеклих 10 година није било никаквих разлога за његову измену. Питање је само било где ће бити максимум потражње — али је „мина” била постављена под привреду САД већ пре неколико деценија. Управо због постојања напред наведеног „закона” не могу озбиљно да прихватим мишљења да у САД (и у свету) може да почне привредни раст — ако таква мишљења не прати опис механизма стимулисања структурног дисбаланса између потражње и прихода. За сада, за 10 и више година, такав механизам нико није показао. Треба истаћи још једну околност. Од 2008. године структура стимулисања потражње суштински се променила. С тим у вези, прорачун из 2008. године више није, конкретно - уштеђевине су мало порасле, а дуг грађана се смањио. А њихово смањење се компензовало повећањем буџетских трошкова. Теоретски, било би интересантно видети како се стимулисање формира данас, али се то никако неће одразити на генерални закључак, пошто се од тада расходи домаћинстава у САД практично нису смањили (то је и био циљ Федералних резерви САД), а приходи нису порасли. То значи да се разлика смањила, али је питање колико се та цифра променила у номиналном изразу. Обамина економска реформа (која укључује такозвану „шкриљац револуцију”  усмерену на смањење енергетских трошкова у америчкој привреди) дала је ефекат у смањењу оперативних трошкова унутар неких сектора америчке економије — што је изазвало раст инвестиционог кредитирања и привид привредног раста. Привид — зато што су истовремено порасли дугови предузећа, и питање је да ли се такав раст може сматрати стварним. Заправо, то је питање интерпретације статистике. Јер, финална потражња је последњих година у САД наставила да пада (чак и према званичним подацима, узимајући у обзир умањену инфлацију, она не расте), што значи да је тај раст, чак и у случају оптимистичног тумачења статистике, краткорочан и нестабилан.

Прочитајте још:Драшковић: Србија да уклони „косовски балван“ са свог пута на ЗападЗавршен митинг ДС-а, ево шта су поручили са говорнице

Наведене процене говоре наводе на закључак да ће размере кризе бити 2–2,5 пута веће од кризе из 30-тих година прошлог века која се завршила „Великом депресијом”, на чијем почетку су расходи домаћинстава били већи од прихода за око 10 одсто. Тада је, на пример, на врхунцу кризе незапосленост у Западној Европи достизала 40 одсто — шта онда да очекујемо данас. Постоји велики спектар питања на која је обавезно потребно одговорити. Поменућу само два: да ли у таквој ситуацији може да се одржи „средња” класа као инструмент социјално-политичке стабилности развијених земаља и колико ће морати да се прилагођавају међународни и унутрашњи економски и трговачки прописи, између осталог, да ли ће опстати СТО? Одговора на та питања за сада нема, а на ће морати да се одговори. Извор: Fakti.org