Сипца, Циганина из Маринкове баре, увијек су сви тукли. Чак и мали мусави Циганчићи који су радили „на брисаче”. Он је морао сачекати да сви оду, па да, тек онда, са сунђером и крпом искочи пред аутомобил на семафору испред Ботаничке баште.
Првог затвора допао је када је „избунарио барку бакути”, оџепарио бабу, бабу која је у новчанику имала само десет динара. У окружном затвору у Падинској Скели те године су се намножиле мачке. Управник затвора давао му је по дванаест сати затвора мање за сваку ухваћену и убијену мачку. За двије мачке, дан затвора мање. Сипац је направио мотку, са омчом на врху, којом је по цио дан ловио мачке. Печени, који је већ једном лежао у Забели, зато што је заклао човјека, имао је мачку којој је све зубе повадио клијештима. Мачку која је са њим у кревету спавала. Мачку без зуба, којој се из уста циједила сперма маторог робијаша. Ту мачку је несретни Сипац уловио једнога јутра, и, не знајући чија је, удавио. Отада је морао да преузме њену улогу. Морао је да постане званична теткица Печеног, коју је он изнајмљивао и другима на сат. Онако ситан и жгољав успио је да се увуче у аутобус с београдским мангашима, који су као добровољци полазили на фронт. Неки су тврдили да се сакрио у шкаф аутобуса, други да су га повели пијани добровољци са Дорћола, да би имали с ким да се спрдаче. Сипац је стигао на госпићки фронт. Стајао је, посљедњи у реду, док су дијелили оружје. И он, Сипац, Циганин, кога су сви тукли, који је јео оно што остане у тањирима иза гостију у експрес ресторану преко пута Железничке станице, који је ишао по цигарете чистачима ципела и куповао улошке посљедњој штајгерици Вери Кречани, стискао је „шмајсер”, док га прсти нису забољели. Први пут је Сипац, стежући оружје, осјетио да и он може да буде као и други, да и он може да буде јак. Послали су га с осталима на барикаду. Објаснили су му како се пуца. Момци, мјештани с којима је кренуо, ништа о Сипцу нису знали. Био је мрак и нико није примијетио како се Сипац, послије првих пуцњева, изгубио. Нашли су га пред зору како дрхти у жбуњу поред касарне. Бјежећи кроз мрак, изгубио је нож, бомбе, торбицу са шаржерима. У рукама је, поред „шаламајсера”, стискао телефон. „Је л’ овај ваш?” — питале су бркате момчине из специјалне јединице, водећи преплашеног Сипца. „Сипљиви, маму ти јебем, шта ће ти телефон?” — раздрао се замјеник команданта. „Царе, слободе ми, то сам ја за штаб...” „Шта ће нам телефон, кад је прва телефонска веза осамдесет километара одавде?” И опет су ухапсили Сипца. Везали су га лисицама за ограду кревета. Сљедећим транспортом вратиће га назад. „Сликај ово, новинар. Сликај како праве српске добровољце хапсе.” „Ћути, Сипљиви, стријељаћемо те. Ем си утекао, ем си телефон из српске куће опљачкао.” Уплашени Сипац пјева: „Текла вода куд је текла, Србија је много стекла, Стекла Србе и Цигане, Сви смо вере православне.” „Новинар, слободе ти, реци им да ме пусте. Ти ме знаш. Писао си о мени и Мици у Репортеру. И слике си нам стављао.” Одвезали су га на моју молбу. Послије пола сата вратио се Сипац однекуд из кухиње са флашом да се почастимо, док други ратују. Ни до пола флаше нисмо стигли а он је већ „успио” тројицу да „уканта”, једног да „закоље”, двојицу да „зароби”. „Само да ми врате оружје, чуће се ко је Сипац, бре.” Сутрадан је с леђа убијен командант касарне. Навече је почело повлачење. Евакуација жена и дјеце. Мрак, киша, хаос. У гужви, у паклу што је настао, сви су на малог Сипца — ловца на мачке у Падинској Скели, заборавили. Примијетили су га тек на посљедњем сједишту аутобуса, који је возио добровољце из Медака за Београд. Сви су причали о бесмисленој смрти двојице момака који су са нама дошли. О дјевојчици којој је граната откинула руку. О издаји и капетану, који је плакао, умјесто да остане и заштити збјег под Велебитом. Ко је могао провалити да се Сипац, на кварно, дочепао свог „шаламајсера”? Њега су увијек сви тукли. Био је најмањи, жгољав, клемпавих ушију, с великом гадном крастом на врату. Често је, док је спавао, чуо смијех. Никада се више Сипцу неће смијати. Испод три броја већег војничког шињела, набављеног на војном отпаду и офарбаног у црно, „штековао” је Сипац на канап привезан „шаламајсер”.
Прочитајте још:Ратна репортажа: Дај, баба, главуРатна репортажа: Разговор са крвљу или пета Бетовенова на шмајсеру М-56НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш вероватиРатна репортажа: Сељак сахрањује овце (а о људима потом)
Извор: Правда/Небојша Јеврић