Правда

Се­ла су у до­ли­ни, ко­ја је са дви­је стра­не окру­же­на ли­ти­ца­ма. Коњ лу­та до­ли­ном и не мо­же ни­ку­да из ње. Са дви­је стра­не су ро­во­ви и мин­ска по­ља, са дру­ге дви­је ли­ти­це. Не­ка­да је ту­да, по­ред по­то­ка, про­ла­зио пут, це­ста пре­ма мо­ру. Са­да пут не во­ди ни­куд. Мје­се­чи­на је, сеп­тем­бар­ска ноћ. Али још то­пла. Кроз мин­ско по­ље пу­зи ма­то­ра се­о­ска скит­ни­ца, Па­ун. Пу­зи пре­ма ри­ђа­ну, ко­њу са би­је­лом зви­је­здом на че­лу. То­ли­ко је бли­зу хр­ват­ским по­ло­жа­ји­ма, да чу­је ко­ма­де раз­го­во­ра. У јед­ној ру­ци но­си улар, у дру­гој коц­ку ше­ће­ра. Ако се коњ по­мје­ри, ако зар­же, осје­ти­ће Па­у­на уста­ше. Ва­би га без гла­са, сра­стао са зе­мљом, пре­тво­рен у ка­мен, у гми­зав­ца. „А ри­ђа­не, а ри­ђа­не.” Из мра­ка су га гле­да­ле коњ­ске очи. Ви­дио је ка­ко се коњ­ска њу­шка при­бли­жа­ва ње­го­вом дла­ну. Коњ као да је осје­тио да са­мо уз по­моћ раз­ба­ру­ше­ног стар­ца мо­же иза­ћи из до­ли­не окру­же­не сти­је­на­ма и ро­во­ви­ма. Во­де­ћи ри­ђа­на за гри­ву, по­лу­пу­зе­ћи, из­ми­го­љио је Па­ун из мин­ског по­ља. Ка­да су твр­ди мом­ци са бе­о­град­ског ас­фал­та кре­ну­ли пут Ли­ке, кре­нуо је са гру­пом до­бро­во­ља­ца и дје­да Па­ун, вје­чи­та се­о­ска ло­ла и бе­кри­ја из Рип­ња. Из на­пу­ште­не хр­ват­ске ку­ће узео је цр­ни пли­ша­ни пре­кри­вач на ко­ме је био на­сли­кан па­ун. За­ку­цао га је на мот­ку. То је би­ла за­ста­ва ђе­да Па­у­на. Пред зо­ру уја­хао је Па­ун у ло­гор на ко­њу. Бу­кли­јом ви­на по­ли­вао је усну­ле до­бро­вољ­це, тек сти­гле с по­ло­жа­ја. Про­бу­дио је све, ви­као, пу­цао у ва­здух, сла­вио свој по­вра­так са рат­ним пли­је­ном — ри­ђа­ном са би­је­лом зви­је­здом на че­лу. Три да­на је, с цр­ном за­ста­вом пре­ко ра­ме­на, на ко­јој је био из­ве­зен па­ун, ја­шу­ћи пр­ви пут у жи­во­ту ко­ња, оби­ла­зио по­ло­жа­је, др­же­ћи го­во­ре о ви­те­зо­ви­ма с Во­ждов­ца, о по­кој­ном ко­ман­дан­ту Ги­шки, ја­ха­чу не­бе­ском, ко­ме ће се и он при­дру­жи­ти јед­ног да­на. Тре­ћег да­на, док је умо­ран спа­вао, по­кри­вен ко­жу­хом, бан­да чет­нич­ка укра­ла му је ко­ња. На­то­ва­ри­ли га у ка­ми­он и про­да­ли у не­ком се­лу бли­зу Кни­на. Про­да­ли су ри­ђа­на са би­је­лом зви­је­здом на че­лу за бу­ре ра­ки­је. Од та­да је Па­ун пре­стао да при­ча са љу­ди­ма. По­че­ле су ма­гле. Те­шке ма­гле што су из­ла­зи­ле из на­тру­лих ста­ба­ла пра­ста­ре шу­ме. Ма­гле ко­је су из­ла­зи­ле из пу­ко­ти­на на сти­је­на­ма. Ма­гле ко­је су из зе­мље из­ла­зи­ле. Ма­гла је ула­зи­ла у ло­ба­њу, у мо­зак, за­јед­но са стра­хом. И они и ми смо се пла­ши­ли ма­гле. Уви­јек је по­сто­ја­ла мо­гућ­ност да они дру­ги кроз ма­глу про­ђу. А Па­ун, љут због ко­ња, пре­стао је да при­ча са сви­ма. За смје­не стра­же из­ми­слио је нај­чуд­ни­ју ло­зин­ку у исто­ри­ји ра­то­ва­ња. За но­га­ви­цу је за­ве­зао чак­тар са ов­на и ка­да би се при­бли­жио стра­жар­ском мје­сту, ње­го­ва лич­на јав­ка је би­ла „Бе­ее”. Ода­зив „Бе­ее”. За­ма­ло га јед­не но­ћи но­ви до­бро­во­љац ни­је убио, же­ле­ћи до­ма­ћин­ски да обез­би­је­ди не­што за ра­жањ. По­ми­слио је да иде ован. „Он­да би­смо има­ли пу­ње­ног Па­у­на”, ре­кла је Ке­ва Ко­бра, бив­ша кел­не­ри­ца, до­бро­вољ­ка, офар­ба­на у пла­во. Па­ун, је­ди­но са мном при­ча, ка­же ми у по­вје­ре­њу да не мо­же да за­спи по чи­та­ву ноћ от­кад су по­че­ле ма­гле. За­спи, ка­же, тек ка­да пи­је­тао три пу­та за­ку­ку­ри­је­че. Ко­ња не мо­же да им опро­сти. За­ве­зао је зво­но — чак­тар на но­га­ви­цу и ота­да са­мо рже, бле­ји, ња­че, а кад хо­ће да за­спи, ста­не на јед­ну но­гу и поч­не да ку­ку­ри­је­че то­ли­ко гла­сно да све оста­ле раз­бу­ди. Али са уста­ша­ма раз­го­ва­ра. Ка­ко пад­не мрак, Па­ун до­ђе до нај­и­сту­ре­ни­јег стра­жар­ског мје­ста и по­чи­ње раз­го­вор с ком­ши­јом уста­шом: „Уја­че, о уј­ко...” „Шта је, Че­до, пр­ља­ви, шта је, што се не оку­паш?” „Не­ста­ло ми са­пу­на, че­кам да те за­ко­љем, па да пра­ви­мо са­пун...” При­ча тра­је до ду­бо­ко у ноћ. Онај са дру­ге стра­не, стал­но је­дан те исти, вре­ме­ном по­чи­ње при­чу о ље­ти­ни, о Бе­о­гра­ду, и на кра­ју о ко­њу. Да­ни­ма Па­ун и не­по­зна­ти из ма­гле при­ча­ју. То­ли­ко бли­зу, то­ли­ко да­ле­ко је­дан од дру­го­га. Чак и пре­ко да­на, док се из­ле­жа­ва у по­лу­сру­ше­ној ку­ћи, Па­ун мо­то­ро­лом на­зо­ве свог при­ват­ног уста­шу да са њим ди­ва­ни, у инат сви­ма. Јед­не ве­че­ри Па­ун се вра­ћа са стра­же, док ми пе­че­мо пе­че­ња­ке, ру­би­мо ку­ру­зе. „Но­ћас идем да се на­ђем са мо­јим уста­шом, у до­ли­ни крај по­то­ка. До­го­во­ри­ли смо се да до­ђе­мо са­ми. И он и ја без оруж­ја.” У по­ноћ, гру­па од де­сет мо­ма­ка, са от­ко­че­ним пу­шка­ма и ме­ци­ма у ци­је­ви­ма, кре­ну­ла је за ђе­дом Па­у­ном. Псо­вао је и при­је­тио Па­ун али ни­је ни­шта по­ма­га­ло. Ни­је­смо хтје­ли да га пу­сти­мо са­мог. Зо­ља, Вла­да и ја ишли смо од­мах иза ње­га. Ноћ је без мје­се­чи­не. Те­шка, мрач­на ноћ. „Идеш ли, уја­че?” „Идем, Че­до, идем.” „Упа­ли ши­би­цу.” На два­де­се­так ме­та­ра ис­пред ви­ди се пла­ми­чак. На крај по­то­ка, мо­мак, сам, са фла­шом по­ред се­бе. „Ни­шта ми у жи­во­ту ни­је би­ло те­же”, при­чао ми је ка­сни­је Па­ун, „не­го кад сам ње­га ви­дио са­мог без оруж­ја, а ја чи­та­ву је­ди­ни­цу са со­бом по­вео. Пра­ви ви­тез. Не као ви, ма­га­рад срп­ска, што ме обру­ка­сте.” Сје­да Па­ун по­ред по­то­ка, а ми оста­ли по­ла­ко се вра­ћа­мо пре­ма шу­ми. „Шта је, је­си ли се пре­пао, те си ово­ли­ку вој­ску са со­бом по­вео?” „Ни­је ва­ма за вје­ро­ва­ти.” „Не, не­го ни­је ва­ма.” „А шта би ура­дио да те сад ухва­ти­мо и од­ве­де­мо у Книн?” „Да ме од­ве­де­те у Книн? А ка­ко би, Па­у­не, ис­при­чао Мар­ти­ћу ка­ко си уста­шу за­ро­био? Шта би му ре­као, ка­ко си ме ухва­тио?” Чи­та­ве но­ћи су Па­ун и Зден­ко Хор­ват при­ча­ли крај во­де, и ра­ки­ју охла­ђе­ну пи­ли. При­ча­ли су о ко­њу што га је Па­ун украо Зден­ку, о ко­њу ко­га су Па­у­ну укра­ли. До­шао је Па­ун пред зо­ру, пи­јан, и док се за­вла­чио под по­кри­вач, чу­ло се ка­ко са со­бом го­во­ри: „У ко­га ја пу­цам, за­ми­сли, она­квог ви­те­за уби­ти!” Су­тра­дан, ђед зо­ве мо­то­ро­лом пре­ко. Дру­ги глас му се ја­вља. „Зден­ка хо­ћу, уста­шо, не­ћу са то­бом, га­де, да при­чам.” „Он­да на­зо­ви Све­тог Пе­тра, мо­жда те он спо­ји са Зден­ком. Имао је не­сре­ћан слу­чај, на ба­ју­нет је на­ле­тио. Кад во­ли са чет­ни­ци­ма да се дру­жи.” Уза­луд је Па­ун до­зи­вао те но­ћи Зден­ка Хор­ва­та. Ни­кад му се ви­ше ни­је ја­вио. Ка­да смо за­у­зе­ли ма­ло хр­ват­ско се­ло под пла­ни­ном, на кра­ју се­ла на­шли смо гроб. Гроб Зден­ка Хор­ва­та. Се­ља­ци су ка­сни­је при­ча­ли да се, кад год је ноћ мје­сеч­на, мо­же ви­дје­ти коњ са би­је­лом зви­је­здом на че­лу ка­ко ко­па ко­пи­том иза свињ­ца.

Прочитајте још:Небојша Јеврић: Чо­вје­ко­ли­ки и ја­реНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш вероватиРатна репортажа: Се­љак са­хра­њу­је ов­це (а о љу­ди­ма по­том)

Извор: Правда/Небојша Јеврић