Правда

Док су Хр­ва­ти др­жа­ли Ло­ви­нац, ни­је се мо­гло во­зом до Ме­да­ка. Пр­ви воз ко­ји је по­сли­је шест мје­се­ци до­шао у Ме­дак био је оклоп­ни воз ко­ман­дан­та Гу­ске. Нео­пра­не ко­се, у џем­пе­ру и ма­скир­ном пр­слу­ку, са ву­не­ним ча­ра­па­ма и па­ти­ка­ма на но­га­ма, за­кр­ва­вље­них очи­ју, на­ду­вен од пи­ћа и не­сна, пе­њем се на воз. Иса ма­ши­но­во­ђа на си­ре­ни во­за сви­ра: „Спрем­те се, спрем­те, чет­ни­ци.” На­при­јед су два ва­го­на на­то­ва­ре­на пи­је­ском, он­да дво­ја бор­на ко­ла, па ва­гон-ре­сто­ран, и тек по­том ло­ко­мо­ти­ва. У ва­гон-ре­сто­ра­ну, на зи­ду ико­на све­тог Ни­ко­ле, за­штит­ни­ка пут­ни­ка. На­при­јед, на ва­го­ну са пи­је­ском, го­ри ва­тра на ко­јој се вр­ти ра­жањ. Овај воз, ка­же ми Гу­ска са­свим озбиљ­но, мо­же да во­зи ми­мо ши­на, пре­ко ли­ва­де. Овај воз мо­же да иде ис­под во­де. Ви­ђен је ка­ко сре­ди­ном Ка­рин­ског за­ли­ва, ду­бо­ко по мор­ском дну, во­зи пре­ма Ма­сле­нич­ком мо­сту. Овај воз, ка­да му не­ста­не наф­те, ди­рект­но се на кр­во­ток по­са­де при­коп­ча­ва. И док се пра­сац вр­ти на ра­жњу, по­са­да оклоп­ног во­за, чи­ји сам но­ви члан, кре­ће у бор­бе­ну ак­ци­ју. Тре­ба по­мје­ри­ти ли­ни­ју раз­два­ја­ња из­ме­ђу Мет­ка и Би­ла­ја и из­вр­ши­ти на­сил­но из­ви­ђа­ње. По­ред пру­ге, ле­ши­на гво­зде­не жи­во­ти­ње. Уни­штен хр­ват­ски ТИН, бор­бе­но оклоп­но во­зи­ло. По­ми­је­ша­ни ди­је­ло­ви ма­ши­не са дје­ло­ви­ма ко­сти­ју, ме­са. Ро­је­ви му­ва из­над тран­спор­те­ра. Осје­ћа се не­сно­сан смрад. Ни­ко ни­је пре­жи­вио. Но­си­ли су му­ни­ци­ју и оруж­је за Ло­ви­нац, кад их је по­го­ди­ла тен­ков­ска гра­на­та. Воз је стао. Хо­ћу да си­ђем и узмем ка­ла­шњи­ков, ко­ме је из­го­рио кун­дак. „Не­мој”, ка­жу ми, „ју­че је по­ги­нуо је­дан од нај­бо­љих бо­ра­ца из Мет­ка. Узео је ка­ла­шњи­ков, ко­ме је би­ла ис­кри­вље­на ци­јев и по­чео да га чач­ка. Пу­шка је опа­ли­ла. Ме­так га је по­го­дио у гла­ву.” Двје­ста ме­та­ра да­ље, воз, кре­ћу­ћи се ла­га­но на­при­јед, по­чи­ње деј­ство. Ми ко­ји ле­жи­мо из­ме­ђу вре­ћа с пи­је­ском, на пу­шкар­ни­ца­ма, пу­ца­мо ли­је­во и де­сно. Про­тив­а­ви­он­ци ту­ку на­при­јед. Бла­го­је Гу­ска ма­љот­ком га­ђа то­рањ цр­кве у Би­ла­ју, или је то Риб­ник, ода­кле нас га­ђа­ју бро­вин­гом. Ме­ци бро­вин­га ци­је­па­ју ари­шо­ве гра­не око во­за. На­сил­но из­ви­ђа­ње је за­вр­ше­но: три­ста ме­та­ра ис­пред на­ших по­ло­жа­ја не­ма ни­ког. По­сли­је бор­би у Го­спи­ћу, они су по­бје­гли на јед­ну, ми на дру­гу стра­ну. Ис­пред и иза нас је пу­ста зе­мља. Вра­ћа­мо се пут Ло­вин­ца. У Ло­ви­нац су ју­трос ушли Ср­би. Го­ри за­па­ље­но се­ло. Оклоп­ни воз сви­ра „Марш на Дри­ну”. Ула­зи­мо у Ло­ви­нац. Го­ре сто­го­ви си­је­на, бле­је ов­це... У Ло­вин­цу ви­ше не­ма Хр­ва­та. Из по­сљед­ње за­па­ље­не ку­ће чу­је се ври­сак. Чу­је се жен­ски глас. Че­да из Жи­ти­шта, ко­ји је ку­ћу и за­па­лио, утр­ча­ва уну­тра. Пла­мен је већ ухва­тио кров и гре­де са­мо што се ни­су сру­ши­ле. „Оде лу­дак!” — ви­че Ке­ва зва­на Ко­бра, кел­не­ри­ца до­бро­вољ­ка, ко­се офар­ба­не у пла­во. Нео­фар­ба­ни пра­ме­но­ви ули­је­пље­не ко­се одав­но су јој већ из­ра­сли. Ру­ши се јед­на, па дру­га гре­да, пу­ца­ју ста­кла. Че­да је утр­чао уну­тра са бом­ба­ма ока­че­ним о пас. Кроз узак про­зор из­ба­цу­је же­ну. Пре­стра­ше­ну по­лу­лу­ду ста­ри­цу. Спа­се­на се­о­ска лу­да раш­чу­па­не ко­се, ли­ца пти­чи­це, до­бро­ћуд­на, бла­гог по­гле­да, пла­че и гр­ли Че­ду, гр­ли Ису, гр­ли ма­ло цр­но ја­ре. Љу­ди, код ко­јих је че­тр­де­сет го­ди­на би­ла слу­жав­ка, оста­ви­ли су је при­ли­ком по­вла­че­ња из Ло­вин­ца. „Шта пла­чеш, мо­ре, шта пла­чеш”, гр­ми Иса, ма­ши­но­во­ђа, „да­ће­мо ти де­сет ова­ца и јед­ну ку­ћу и чу­вај. Чу­вај ов­це за се­бе.” „А муж, а муж? Мо­гу ли са­да да се удам?” — мр­мља лу­да бри­шу­ћи су­зе. Не­ко јој је ста­вио на гла­ву шај­ка­чу с ко­кар­дом. Гор­је­ло је се­ло под пла­ни­ном, а се­о­ска лу­да је игра­ла, др­же­ћи цр­но ја­ре у ру­ка­ма, из­ме­ђу за­па­ље­них ку­ћа... Је­дан чет­ник, у чи­стој но­вој уни­фор­ми, са шу­ба­ром ку­пље­ном у Кнез-Ми­ха­и­ло­вој, и ме­син­га­ном ко­кар­дом из Ста­ре Па­зо­ве, про­фе­си­о­нал­но ре­пе­ти­ра хе­клер и хо­ће да пу­ца у ба­бу. Пре­по­зна­јем га у тре­нут­ку. Пре­по­зна­јем чо­вје­ка ко­ји ме је са­слу­ша­вао по­чет­ком је­се­ни осам­де­сет тре­ће у жан­дар­ској по­ста­ји у ули­ци 29. но­вем­бра, гдје су ме при­ве­ли јер сам пи­јан, у ка­фа­ни „Ки­ки”, ре­као дво­ји­ци вој­ни­ка: „Је­бо вас Јо­сип Броз.” Псу­је Че­ду што је спа­сио лу­ду. „Зар срп­ски рат­ник да по­ги­не спа­са­ва­ју­ћи хр­ват­ско ђу­бре!” „Ја ни­сам твој рат­ник” — ка­же Че­да и ре­пе­ти­ра ауто­мат. „Ја сам Че­да, рат­ник-при­ват­ник.” Ис­пред цр­кве из­бу­ше­не ге­ле­ри­ма и ме­ци­ма про­тив­а­ви­о­на­ца ле­жао је др­ве­ни кип Ису­са, от­ки­ну­те ру­ке. Узи­мам ру­ку и пр­стом чач­кам нос. Ус­пра­вљам Ису­са и по­ку­ша­вам да са­ста­вим ру­ку са ти­је­лом. Па­лим сви­је­ћу у по­лу­сру­ше­ној цр­кви, са ко­је нас је ту­као бро­винг, за Ису­са, Ги­шку, Тај­со­на, и оста­ле. „Ко ће Маг­ду, ко ће Маг­ду по­ве­сти пред ол­тар”, пје­ва се­о­ска лу­да. „Де­ри, ко­љи, ко­љи!” — ур­ла пи­ја­ни до­бро­во­љац, ју­ре­ћи ве­ли­ког ов­на кроз дво­ри­шта. По­сли­је бор­би оста­ла је у на­пу­ште­ном Ло­вин­цу чи­та­ва те­ле­фон­ска цен­тра­ла ври­јед­на ми­ли­он до­ла­ра. По­клон хр­ват­ске еми­гра­ци­је из Аустра­ли­је. Не­ко је пи­јан ба­цио бом­бе, у цен­тра­лу. Офи­цир, ко­ји се од­не­ку­да ту по­ја­вио, псу­је и при­је­ти. „Не ула­зи­те у ку­ће без про­вје­ре!” — ви­че офи­цир. „Не, не­го ће­мо те­бе да че­ка­мо”, гун­ђа Ке­ва зва­на Ко­бра, и ву­че би­дон са ра­ки­јом. Кроз раз­ва­љен про­зор ула­зим у ку­ћу. Про­зо­ре го­то­во ни­ка­да не ми­ни­ра­ју. Лек­ци­ја Ми­ла­на Ра­да­ко­ви­ћа Мар­са, ста­рог ми­не­ра. Кад год мо­жеш да уђеш кроз про­зор не ула­зи на вра­та. То је јед­на од ри­јет­ких ку­ћа ко­је су оста­ле чи­та­ве. Чи­там днев­ник дје­ча­ка, ко­ји је до ју­че ту жи­вио:   „За­пис број 18 Ју­чер су па­ле Ја­се­ни­це. Вој­ска и Чет­ни­ци су их за­у­зе­ли. То нам је био је­ди­ни из­лаз. Ми смо окру­же­ни са свих мо­гу­ћих стра­на. Од Го­спи­ћа, Пло­ча, Ра­ду­ча, и са­да смо пот­пу­но бло­ки­ра­ни. При­је па­да Ја­се­ни­ца још смо мо­гли пре­ко Ве­ле­би­та. Са­да ви­ше не. Све ми се чи­ни да кла­пу у За­дру не­ћу ни ви­дје­ти. Имам осје­ћај да ће­мо сва­ког да­на би­ти на­пад­ну­ти. Још смо мир­ни, али кад год на­пад­ну би­ће то ве­ли­ка и кр­ва­ва бит­ка.” Чет­ни­ци су у за­пи­су пи­са­ни ве­ли­ким сло­вом, а ис­под је на­цр­тан нож! „За­пис број 19

5. 8. 1991. ље­та го­спод­њег.

На­пад на Ло­ви­нац. Чет­ни­ци на­па­да­ју са свих стра­на. Из Пло­ча, Ра­ду­ча и Гра­ча­ца. Мо­гућ је и удар вој­ске. Ло­ви­нац и око­ли­ца су у обру­чу. До са­да не­ма мр­твих, али је вје­ро­јат­но да ће би­ти мно­го жр­та­ва. До­вољ­но је да пје­ша­ди­ја иде пре­ко Уд­би­на. Не­ма­мо мно­го из­гле­да. Пр­ви пут сам у мом жи­во­ту уда­љен не­ко­ли­ко ме­та­ра од смр­ти. Да ли ћу пре­жи­вје­ти сам бог зна. За­пис број 20 На­пад Чет­ни­ка је про­шао онај исти дан. Во­ди­ле су се бор­бе и у Смо­ко­ви­ћу. И у По­љу Ша­ри­ћа. На­ше сна­ге МУП-а и по­ли­ци­је од­би­ле су овај на­пад. Чет­ни­ци су за­па­ли­ли не­ко­ли­ко ку­ћа и уби­ли мно­го сто­ке. При том на­па­ду је по­ги­нуо Ми­лан Се­ку­лић или на­ма до­бро знан као Ми­лан Ма­кин. Чет­ни­ци су га уби­ли на бру­та­лан на­чин са три мет­ка, са ле­ђа. (Ми­ла­на Ма­ки­на уби­ли су ње­го­ви, ни­је хтио да им се при­дру­жи.) Спа­вам као на игла­ма, са пу­шком уз гла­ву. Иви­ца и Ду­јо су на си­гур­ном. За­пис 21 Љу­ди су ус­па­ни­че­ни. Сва­ки дан не­ко бје­жи. Иду кроз Ве­ле­бит, ако ус­пи­ју. При­ча се да ће и Гар­да из Ло­вин­ца оти­ћи. Рат бје­сни у ци­је­лој Хр­ват­ској. На­дам се да Гар­да не­ће оти­ћи и да ће оста­ти бра­ни­ти ово мје­сто ов­дје. Све нас је ма­ње. Од мо­јих вр­шња­ка остао је са­мо Мар­тин. За­пис 22 Сви се­ле. Ја хо­ћу оста­ти. Ја же­лим оста­ти и ту­ћи про­кле­те Чет­ни­ке. За­пис 23 Да­нас ми се ку­ја око­ти­ла. Пет ма­лих и ли­је­пих штен­чи­ћа. Си­ту­а­ци­ја је све го­ра, али ми ће­мо из­др­жа­ти!”   Пре­ту­рам по фи­о­ка­ма и ку­пим го­ми­ле се­да­ти­ва из ку­ти­је са ли­је­ко­ви­ма. Ва­ља­ће кад не­ста­не ра­ки­је. Два апа­у­ри­на и пи­во, и гу­раш да­ље. Иса је по­кре­нуо ло­ко­мо­ти­ву и оклоп­ни воз, по­сљед­њи оклоп­ни воз на сви­је­ту, спре­ма се за по­ла­зак. Још са­мо да по­ку­пи­мо јаг­ње за су­тра­шњи ра­жањ. Пи­јан, по мра­ку, ју­ре­ћи ста­до пре­ко ли­ва­де, из­гу­био сам нов­ча­ник са до­ку­мен­ти­ма. А јаг­ње ни­сам ухва­тио. Ухва­тио сам ов­цу. Бр­ка­те де­ли­је са оклоп­ног во­за се сми­ју. „Ти би ов­цу на ра­жњу да окре­неш.” И док они уба­цу­ју ја­гањ­ца у воз, ја с ба­те­риј­ском лам­пом тра­жим нов­ча­ник с лич­ном кар­том, ко­ја одав­но већ не ва­жи. „Је­ба­ла те ба­те­ри­ја!” — ви­че глас из мра­ка. А он­да пут не­ба по­ле­ти цр­ве­ни пи­је­тао ку­ку­ри­је­чу­ћи. Ра­фа­лом за­па­љи­вих ме­та­ка не­ко је пот­па­лио стог си­је­на, да бих ви­дио да на­ђем нов­ча­ник у ко­ме је та­ман то­ли­ко нов­ца за јед­ну ку­ти­ју ци­га­ра.

Прочитај још:НЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш вероватиРатна репортажа: Се­љак са­хра­њу­је ов­це (а о љу­ди­ма по­том)

Извор: Правда/Небојша Јеврић