Правда

Порошенко је желео да покаже својим присталицама да не само да је збрисао „оклопну милицију Алтај“, већ такође и да може да гурне прст у око Русији на дипломатском фронту. Ипак, овај инцидент је разоткрио неке ствари. Прво, Порошенково разумевање молдавског суверенитета је забавно. Имајте на уму да, према Порошенку, Украјина и Румунија могу сами одлучити да одмрзну унутрашњи модавски сукоб, који је замрзао Кишињев, који се, узгред, обавезао да проблем реши искључиво кроз преговоре. Другим речима, Украјина настоји и да поништи међународне споразуме које је Молдавија потписала, и да реши унутрашње политичке проблеме Кишињева. А придобијање подршке Румуније у том погледу не мења ништа. Ово је узнемирујући знак, који се наравно, може игнорисати или приписати глупости и неспособности украјинског руководства, али већ смо видели губитке које су та глупост и неспособност донели у Украјини. Друго, молдавско руководство, које гледа Кијевски режим као истоветно „прозападни“, сувише често покушава да се додвори Кијеву безобзирним потезима – на пример, не пуштајући руске новинаре и политичаре у Молдавију на основу црне листе коју је сачинила украјинска служба безбедности, или покушавајући да омета економске и саобраћајне везе између Русије и Трансистрије. Укратко, изазива сукоб да би задовољио Кијев. Треће, покушај да се васкрсне сукоб у Трансистрији у потпуности се уклапа у америчку политику стварања проблема за Русију кад год је могуће, да би Москва преоптеретила своје снаге, пажњу и ресурсе на терену, тако да на крају постане преоптерећена и да не буде у стању да води независну спољну политику. Другим речима, иако је Румунија очигледно неспремна да се у овом тренутку укључи у овај сукоб, док Молдавија није ни била консултована, провокација против Трансистрије, како у облику потпуне економске и саобраћајне блокаде, или у облику директне војне агресије, је сасвим могућа. Осим тога, руководство у Кишињеву је последњих недеља интензивирало медијске и политичке нападе на Русију и Транснистрију. Успут, Кијев је био први који је извео бројне трупе на граници са Транснистријом у априлу-јуну 2014., и да није херојског отпора Донбаса, вероватно је да би Придњестровље већ било нападнуто.

Последице за Молдавију

Нећемо губити време на анализирање могућих последица новог сукоба за Русију. Свакако, сукоб за њу није добар, не само зато што нема директне копнене или морске везе са Трансистријом, већ и због тога што би Москва поново била оптужена за агресију и покушаје да силом обнови Совјетски Савез. Уместо тога, хајде да размотримо претње одмрзнутог сукоба за Молдавију. Прво, током година, Придњестровље је створило стабилан административни систем и моћне оружане снаге које би се, у сукобу са војском Молдавије, не само браниле већ и нападале. Наравно, њихова стратешка ситуација је тешка. Њихову позадину блокирају украјинске снаге. Ипак, оно се граничи са регионом Одесе, где је јака опозиција кијевском режиму. Када би се снаге отпора појавиле 20 или 30 км од Одесе, то би могло довести до удара на трупе Кијева. Ово је нарочито важно сада када је Игор Коломокски дошао у сукоб са Порошенком и повукао своје казнене батаљоне из Одесе, који су контролисале град у интересу Кијева. Он сада из својих намера и циљева провоцира анти-кијевски устанак у Одеси, како би Порошенку везао руке са „Народном републиком Одеса“ и натерао га да се одрекне напада на гувернера Дњепропетровска. Друго, ситуација у Транснистрији је реприза ситуације у Абхазији и Јужној Осетији. У августу 2008. руски миротворци су тамо распоређени на основу међународних споразума, са мандатом да спрече војни контакт између страна. Дакле напад на Трансистрију би био напад на руске мировњаке. То јест, то би био чин агресије не само против Трансистрије већ и против Русије, са свим последицама које из тога проистичу. Последице су познате из грузијског преседана. Не само што је грузијска војска за неколико дана престала да постоји као организована снага, већ је Русија такође признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе, док су на њиховом тлу створене руске војне базе. Треће, Молдавија је оптерећена и проблемом Гагаузије, а Кишињев је недавно интензивирао напоре да укине аутономију Гагауза. Овај покушај је нашао на јак отпор, који је умало довео до сукоба између полиције под контролом Кишињева и Комрата. Може се претпоставити да ће Гагаузи бити подстакнути на акцију ако се сукоб у Продњестровљу „одмрзне“, као што је то био случај у раним 1990-тим, током првог оружаног сукоба. Четврто, поставити питање легитимитета владе у Кишињеву је оправдано, не само због неправедности и недостатка транспарентности у недавним изборима, на којима је актуелна власт успела да задржи контролу над парламентом само кроз сирово и недозвољено коришћење административне силе. Опозиција у Молдавији је снажна и проруска, а има подршку значајног дела становништа. Другим речима, овај сукоб ће аутоматски довести до озбиљне унутрашње дестабилизације у Молдавији, стављајући је на ивицу грађанског рата. Коначно, пето, постоји и румунски проблем. Букурешт никада није напустио идеју интегрисања Молдавије у румунску државу. Још од раних 1990-их, Румуни су у више наврата показала да су спремни да се одрекну Трансистрије. Сукоб са Трансистријом, који би изазивао учешће Русије, и унутрашњу дестабилизацију у Молдавији, дао би прорумунским снагама у Кишињеву разлог да од Букурешта траже политичку, дипломатску и војну помоћ, без које влада у Кишињеву једноставно не би могла да преживи. Кијев не би могао да пружи конструктивну помоћ.

Кијевско-вашингтонски пројекат

Дакле, „одмрзавање“ Трансистријског сукоба би неминовно довело до украјинизације Молдавије, а догађаји би пратили исти сценарио као у Украјини после пуча фебруара 2014. Прво, избио би грађански рат, који би представљао већу опасност за Молдавију, јер је много мања од Украјине, што значи да Кишињев не би могао да издржи целу годину тешкоћа. То би било праћено губитком суверенитета и поделом земље на румунски део и Републику Придљестровље, која би, у току кратког сукоба, могла чак и да прошири своје границе. Овакав исход је добар за САД, јер би се створио нови проблем за Русију. На кратак рок, такође би био добар за Кијев, јер би решавање сукоба привремено заузело неке од ресурса Русије. Међутим, на средњи рок, Кијев ризикује да добије не само придњестровску републику на југу, већ и савезничку „Народну репубику Одеса“. Такав исход може одговарати прорумунским партијама и политичарима у Молдавији, јер ће моћи да се прикључе Румунији заједно са комадом територије и постати румунски политичари. Међутим, овај резултат није користан ни за молдавску државу ни за огромну већину молдавског народа, јер им не доноси ништа добро осим уништења остатака привреде и врло вероватно,односи стотине или чак хиљаде живота у току грађанског сукоба, који ће бити готово одмах закомпликован мултилатералним уплитањем са стране. Дакле, постоји нада да ће пројекат Кијева и Вашингтона за украјинизацију Молдавије „одмрзавањем“ сукоба у Трансистрији остати само на папиру. Ипак, постоји опасност коју не треба потценити, да ће се ситуација измаћи контроли. Разумне снаге у Молдавији треба да предузму превентивне мере како би се осигурало да се Кишињев врати на разумну политику.

Прочитајте још:Путин: Бацићемо нуклеарку и отерати НАТО са наших граница!Шешељ: Ако једног дана умрем, то ће бити да бих Вучићу напакостио

Извор: Евроазија инфо