Правда

Из прав­ца Ки­ста­ња у Книн ула­зи трак­тор, с ин­тер­вент­ним во­дом из Ки­ста­ња. На трак­то­ру је хар­мо­ни­ка; пје­ва­ју и пу­ца­ју. На трак­то­ру је за­ро­бље­ник. Пр­ви за­ро­бље­ник ко­ји је до­ве­ден у Ки­ста­ње — Пир­ја Да­ли­бор. А са­да су га до­ве­зли у Книн, да га пре­да­ју у за­твор. Трак­тор ста­је ис­пред сва­ке ка­фа­не, Ки­стањ­ци ма­шу и по­здра­вља­ју се. По­ка­зу­ју за­ро­бље­ни­ка, ухва­ће­ног при­је де­сет да­на. Ка­да су га при­је де­сет да­на за­ро­би­ли и до­ве­ли у Ки­ста­ње, остр­вља­нин, при­сил­но мо­би­ли­сан, пре­пла­ше­но је гле­дао кра­ка­те мом­ке. Углав­ном је ћу­тао, од­го­ва­ра­ју­ћи на пи­та­ња крат­ко. Дрх­тао је, сје­ћа­ју­ћи се при­ча о чет­нич­ким зло­чин­ци­ма. Про­шли су по­ред ми­ли­циј­ске ста­ни­це не за­у­ста­вља­ју­ћи се, пу­ца­ју­ћи, ма­шу­ћи за­ста­ва­ма и шен­лу­че­ћи. И, умје­сто пред за­тво­ром, за­у­ста­ви­ли су се ис­пред Жив­ко­ве ка­фа­не. Ве­се­ла бра­ти­ја, умје­сто у за­твор, од­ве­ла је свог за­ро­бље­ни­ка у ка­фа­ну. На­ру­чи­ли су пи­ће за све, на­ру­чи­ли су пи­ће и за ње­га. Ни­ко­лас и Ђо­да су на­здра­вља­ли, Чо­ле је ко­ман­до­вао пи­ће на екс, Бран­ко Ста­љин, Си­нек, Ви­цо и Жељ­ко, ис­пи­ја­ли су до дна. Са­ста­ви­ли су сто­ло­ве, па је за­ро­бље­ник сва­ком но­вом го­сту мо­рао да при­ча ка­ко су га мом­ци из Ки­ста­ња за­ро­би­ли. А ње­му се, по­сли­је тре­ће ра­ки­је, од­ве­зао је­зик. Умје­сто за­тво­ра — ка­фа­на, умје­сто ба­ти­на — пи­ће, умје­сто ње­га да за­ко­љу, за­кла­ли су мом­ци из Ки­ста­ња ов­на да се про­сла­ви, ка­ко ва­ља, до­во­ђе­ње пр­вог за­ро­бље­ни­ка у Ки­ста­ње. Као за­ро­бље­ни па­ша са Вуч­јег до­ла у Ло­кан­ди, та­ко се го­стио не­по­зна­ти хр­ват­ски вој­ник код Жив­ка у ка­фа­ни. А кад су се Ср­бљи под­на­пи­ли ви­на, из­би­ла је сва­ђа. „Па, ка­ко мо­жеш та­ко да при­чаш?” — ре­као је Хр­ват јед­ном од при­сут­них. „Ваљ­да ја нај­бо­ље знам ко ме је за­ро­био!” „Ди ти враг сри­ћу но­си, срп­ска бе­но. Ваљ­да зна чо­вјек ко га је за­ро­био.” „Ка­ко не­ће зна­ти ко га је за­ро­био!” „Чуј­те, не­ће­мо се ваљ­да сва­ђат око то­га ко ме је за­ро­био, сви сте ме за­ро­би­ли!” Он­да је до­шао фо­то­граф. До­га­ђај је мо­рао да бу­де овје­ко­вје­чен. Кел­не­ри­ца Да­да из­ва­ди­ла је че­шаљ и по­че­ла да им до­тје­ру­је ко­се. За­те­гли су уни­фор­ме, за­коп­ча­ли се. Хр­ва­та су ста­ви­ли у сре­ди­ну. Из фо­то­а­па­ра­та је из­ле­тје­ла пти­ца. На фо­то­гра­фи­ји се ви­де: њих два­де­сет и, у сре­ди­ни, за­ро­бље­ни Хр­ват Пир­ја Да­ли­бор ви­со­ко по­диг­ну­те гла­ве. Ура­мље­на фо­то­гра­фи­ја кра­си зид ка­фа­не. Ка­фе­џи­ја Жив­ко по­ка­зу­је је на­мјер­ни­ци­ма ко­ји свра­те у Ки­ста­ње. Те но­ћи за­ро­бље­ник је спа­вао код Швеј­ка ко­ји, ка­да се упо­зна­је, ка­же: „Их бин сер­би­јан фа­шист.” Их-бин-сер­би­јан-фа­шист и за­ро­бље­ник из ка­фа­не су кре­ну­ли по­сљед­њи. Швеј­ко­ва ку­ћа је на кра­ју се­ла. „Е, цр­на дру­го, кад она мо­ја бе­на са за­ро­бље­ним Рва­том из­би у три ују­тру”, при­ча­ла је ка­сни­је по ком­ши­лу­ку Швеј­ко­ва мај­ка. „Лу­па ми на вра­та, и ви­че: Отва­рај, мај­ко, ува­тио сам Рва­та. Рват са ша­ов­ни­цом, а она мо­ја бе­не­ти­на пи­ја­на да­ла му ми­тра­љез да но­си. Још ве­ли: Мо­ра роб не­што да ра­ди.” „А за­ро­бље­ник, те­та Ма­ри­ја?” „А шта ће ку­ка­вац. По­ће­ра­ло и ње­га. Има дви­је ћер­ке кô дви­је ја­бу­ке. По­ка­зи­вао ми је сли­ке. Ка­же, нај­те­же му је би­ло што их ни­је пу­стио да оду у би­о­скоп, ноћ при­је не­го што га је по­ди­гло.” Тек де­се­тог да­на, по на­ре­ђе­њу ко­ман­де, до­шли су Ки­стањ­ци са сво­јим за­ро­бље­ни­ком у Книн. Да га пре­да­ју. Трак­тор са хар­мо­ни­ка­шем и за­ро­бље­ни­ком ко­тр­ља се по­ла­ко глав­ном книн­ском ули­цом, пре­ма за­тво­ру. Их-бин-фа­шист, с фла­шом у јед­ној и ауто­ма­том у дру­гој ру­ци, ви­че с трак­то­ра: „Сад га во­ди­мо у за­твор. Али ће­мо да им за­при­је­ти­мо. Да му се слу­чај­но не­што не де­си, да слу­чај­но не би фа­лио за пр­ву раз­мје­ну. Да га не би ко од чу­ва­ра ту­као. Са на­ма ће има­ти по­сла. То је наш за­ро­бље­ник, ки­стањ­ски.” Од Швеј­ка за успо­ме­ну до­би­јам сли­ку са пот­пи­си­ма њих два­де­се­то­ри­це и Хр­ва­та при­де.

Прочитајте још:Ратна репортажа: О јед­ном ко­њу и јед­ној смр­тиРатна репортажа: Игра се­о­ска лу­даНЕБОЈША ЈЕВРИЋ: У Русију мораш веровати

Извор: Правда/Небојша Јеврић