„Не треба ми панцир, Мајкл. Панцир већ имам. Носим, видиш, овај зелени вунени панцир, видиш овај вунени џемпер, који је моја мајка плела за дугих зимских бесаних ноћи, док сам се ја по свијету злопутао. У сваки је убод по једну мисао на мене уплела. Када се вунено влакно потопи у сузе, настаје панцир којег ни један метак не може пробити. Ђед ми је причао. У таквом панциру је у албанске гудуре улазио, у таквом панциру је главу из три рата изнио.” „О, шит. Узми панцир. Ако хоћеш да те ја возим сутра у Цавтат, узми панцир. Мука ми је од српске патетике. Добро вам је написао Рашковић: Луд народ.” Панцир сам продао исти дан за четири флаше опљачканог чиваса, и два пршута, комшији из Бијелог Поља, малом дебелгузом предсједнику кућног савјета. Те вечери рањен је човјечуљак жабљих очију, који је редовно записивао све политичке вицеве које бих ја, по повратку из Београда, причао по Бијелом Пољу, и преносио их коме треба и гдје треба. Пели смо се уз Звијезду, када је, на десетак метара од нас, експлодирала граната. Никог није закачило ни по прсту, само мали дебелгузи господин сав у крви лежи. Вукли смо га уз неке стијене, триста метара до првог сигурног заклона. Човјечуљак је вриштао, плачљивим гласом: „Умирем, умирем, опраштајте, браћо!” И тек када смо га спустили, видјели смо: закачио га је гелер у петицу, у онај дио увета гдје се буши за минђушу. Из џепа вадим новинарски касетофон и гурам му га под нос. „Рана ти је, буразеру, смртоносна. Тешко да ћеш остати. Нема шта да ти кријемо. Помоћи ти нема. Него, ако имаш неку поруку за жену, кажи, ја ћу да снимам, па ћу јој понијети.” Касније смо се данима спрдачили, слушајући његову посљедњу вољу, а мали ћелави господин је псовао и пријетио да ће нас све пријавити. Псовао је и Мајкл, видећи ме без панцира. „Али зашто се љутиш, Мајкл? Јесам ли ти рекао да имам бољи панцир”, кажем и опиљке гвожђа из вуненог џемпера вадим.
Прочитајте још:Кад маршира Соња ЛихтРатна репортажа: БезданицаРатна репортажа: Прес центарРАТНА РЕПОРТАЖА: Смијех
Извор: Правда/Небојша Јеврић