Правда

Одмах после кијевског Мајдана, предвидео сам да предстоји страшна борба између Евроазије (нас) и САД (атлантизма) изван наше територије (у бившој Украјини) и између патриота и атлантистичке мреже унутар Русије. Све се тако и догодило. Тада сам понудио овакву шему (напомињем да је то било одмах после Мајдана, а пре Крима): 1 фаза: радикалне снаге Запада ће избацивати нашу базу из Севастопоља и убрзано увлачити Кијев у НATO, а пета колона унутар Русије ће нападати с леђа („маршеви мира“); 2 фаза: ако ми узимамо Крим – сударићемо се и са умереним снагама на Западу (CFR – Кисинџер) и са шестом колоном унутар Русије (шеста колона су умерени западњаци-прагматичари) која ће учинити све да се на томе зауставимо јер је њен циљ – да онемогући Руско пролеће; 3 фаза: ако узмемо Новоросију, појавиће се питање – узети или не узети Кијев. А управо ту је скривена највероватнија опасност да дође до директног сукоба са НATO. Дотле ће тај сукоб бити мало вероватан или сасвим нереалан. А после тога ће шеста колона бити свргнута и доћи ће до Конзервативне Револуције… Саплели смо се у другој фази. Шеста колона се поставила као зид: Донбас није наш, то је тема за федерализацију Украјине. Сви у патриотском блоку који су мислили друкчије, били су подвргнути директним репресијама (нестали су са малих екрана, били прогоњени, избацивани са посла, позивани у полицију и судове итд). Суочена са Руским Пролећем, шеста колона се мобилисала и нанела „унутрашњој Новоросији“ разоран ударац. Чак је међу псеудо-патриотама нашла грлате улизице и почела да нас напада „по целом фронту“. Морам да признам: противници нашег ангажовања у Украјини су победили. То није победа у рату, али су ту битку добили. Шеста колона је убедила руководство да Руско Пролеће треба гасити. И, оно је пригушено. Упркос томе, људи који су по зову Велике Русије отишли у Донбас – такође су се поставили као зид и својим грудима заштитили и Москву. Ти људи нигде нису ишчезли. Они су и даље у редовима донбаских устаника. Они су на линији пред финале. Они су се пробудили и никада више неће заспати. Запад нам такође ништа није опростио. Запад се са „Крим-је-наш“ – упркос хипотетичким уверавањима шесте колоне – никада неће сложити. Никада. А ако Западу буде потребно да са нама започне рат, он у било ком тренутку своје послушне пионе из кијевске хунте може послати на Перекоп (место одакле почиње граница Крима). Биће све као поводом Дебаљцева: сви осим нас сматрају Крим делом Украјине. А управо ова теза руши сву аргументацију противника мешања. Зато је све још пред нама. Глупо је говорити о разочарењу или неправди, о обманутим очекивањима или издаји. Све ово је битка коју смо ми – Руси – изгубили. Последња година је наш дан пораза. Изгубили смо битку против шесте колоне. То морамо признати. Ако све буде ишло овако као што сада иде – мораћемо да одступамо још неко време. Шта да се ради, понекад и ми губимо. Штавише, Руси често губе битке, али по правилу – добијају ратове. За разлику од Немаца који побеђују у биткама али губе ратове. На сату Новоросије није мај ‘45, него јесен ‘41. Зато је и дан наше Победе тек пред нама. Прилично далеко испред нас. Али, ми све видимо, све схватамо и све памтимо. И то ко се како држао у протеклој трагичној, херојској и мученичкој години. Ми памтимо све који су погинули. Памтимо оне који су се држали до краја. Памтимо оне који су бежали, који су се повлачили и поколебали. Памтимо све који су лагали, крали и издавали. Све памтимо. Ми сада о шестој колони знамо много више. Американци су нас наградили у свом стилу: санкцијама. И то је праведно. Јер, ствари стоје овако: или ми или они. Свако има свој ров. Зато би чудно било очекивати из другог рова подршку или поклоне. Отуда стижу само проклињања и меци. То је праведност рата, највиша праведност. Тако је такође и са издајницима. Они су увек били, постоје и постојаће. Неко мора бити издајник. Тако је то увек. Без обзира на њих, чак и они који нису јаки или су сумњичави – ипак се одлуче и кажу: не, такав олош попут њих – ми не желимо да будемо. Свако има свој смисао. Имају га и издајници. Понекад је тај њихов смисао мучан, али је најважније што он ипак постоји. Бесмисленост убија а смисао васкрсава. Зато и наше искушавање протеклом страшном годином – годином мучења Руског Пролећа – такође има свој смисао. То ћемо схватити ако будемо о свему размишљали. Наћи ћемо га – ако га будемо тражили. Хероји Руског Света, рођени наши устаници Новоросије, свети људи побуњеног Донбаса: Слава вам!

Прочитајте још:На „Путевима победе“ Ноћним вуковима се придружило 3.000 бајкера из целе Европе!Ако Кијев опет нападне – армију Новоросије ни Путин неће моћи да заустави

Извор: fakti.org