У политици, поготово у смутним временима, принципијелност може бити отежавајућа околност, тег на ногама, а неретко и омча око врата. Насупрот томе, одсуство било каквих скрупула („прагматизам”) доноси лакоћу и отвара простор за готово бесконачне могућности комбиновања. Дирљиво је гледати премијера како се труди да сваког живог иностраног саговорника убеди у искреност српског и свог личног евроопредељења, док истовремено на стуб срама разапиње своје домаће критичаре, па и локалне дипломатске представнике тих земаља и заједнице чијем чланству тежи. Санда Рашковић Ивић је, полазећи од своје струке, то прецизно дијагностиковала као „синдром бициклисте”, погнутог напред, то јест према „горе”, а који грубо притиска доле, на оно што је испод њега. У неком смислу, то се може сматрати метафором читавог савременог система неолибералног капитализма. С тим да у уређеном свету постоје неки механизми (закони и институције) који „бициклисту” колико-толико обуздавају. И то је невоља са нашим бициклистом. Мање је психолошка, а више социолошка и институционална. Наше бициклисте практично нема ко да обуздава. При чему није лако рећи да ли су у горем стању саме институције или свест оних који их чине. Додуше, известан коректив може да представља страни фактор, али странци – и једни и други – овде имају своју агенду, интересе и приоритете. И наивно је очекивати да ће међу тим приоритетима слобода говора, институције и демократија бити баш на првом месту. А и зашто би када то, чини се, није превише важно чак ни за добар део српске политичке и интелектуалне елите. У Србији, нажалост, постоје интелектуалци, како „патриоте” тако и „демократе”, који верују да би са овом влашћу било све у реду само када би били сигурни да ће Вучић остати на курсу и да неће – односно да хоће – још једном „обрнути ћурак”. Па, ако га (не) обрне, ако прода ПКБ, „Телеком” и ЕПС ономе коме треба, ако уведе (или не уведе) санкције Русији и ако се довољно пута сретне са Едијем Рамом и представницима НВО сектора (или их пак лично или преко овлашћених таблоида изгрди) – онда је све у реду. И може наставити са концентрацијом власти и урушавањем остатака институција, националне привреде, државне суверености и каквог-таквог реда. И баш на такво стање свести носилац власти и рачуна. Може и Парада поноса и војна парада. Може и потписивање ИПАП споразума са НАТО-ом. Могу и војне вежбе са Русима и маневри са Американцима, Румунима и Бугарима у којима се увежбавају разне врсте „брзих одговора” на претпостављену „руску агресију”. Могу и Бриселски споразум и рукољуби са Меркеловом и Хојзгеном, а могу и таблоидна хистерија и скаредне фото-монтаже против страних амбасадора. Све може. И НАТО, и русофилија и русофобија. Само да се не задире у систем личне власти и послове блиског окружења. А онда ће свако добити понеку симболичку сатисфакцију. И тако он наизменице скупља аплаузе и „енвеооваца” и „патриота”, а да их, и једне и друге, држи у џепу и повремено хушка једне на друге, наводи да се међусобно боре за његову наклоност. Насупрот тој школи мишљења, доста укорењеној у овдашњој политичкој чаршији, па и једном (горем!) делу српске политичке традиције, верујем да је ипак боље да владају институције и закони него „најбољи човек”. (Поготово што се увек може поставити питање да ли је тај „најбољи човек” заиста тако добар и неће ли се променити, то јест прозлити и показати своју праву ћуд, онда када се докопа апсолутне власти.) Аргументи за ову тврдњу стари су око две и по хиљаде година и нису изгубили на својој актуелности. Једино што их неки људи и народи повремено забораве, па после мукотрпно плаћају и уче исту лекцију. Зато је, између осталог, случај Саше Јанковића тако егземпларан и важан. Много је важнији од – иначе нимало неважног – конкретног повода и личне судбине заштитника грађана. И зато мислим да би управо Јанковић требало да инсистира да се читав случај обнови, да се званично огласе полиција и тужилаштво, да се утврди да ли има било каквих нових елемената који бацају другачије светло на трагичан догађај од пре скоро четврт века, у којем је страдао његов пријатељ. Па ако тих елемената има, нека сноси пуну моралну и материјалну одговорност. А ако их нема, да се то јасно и гласно каже – а не да се причом о „застарелости” заправо прикривају они који су аферу лансирали, а над Јанковићевим оставља да лебди вечна сенка сумње.
Прочитајте још:Доливају уље на ватру: Десничари би да рехабилитују и генерала Недића!Десница се буни: Србија шаље војнике да погину за мир у државама које су признале независно Косово!Али, исто тако, и још важније, омбудсман је, по функцији, дужан да сместа покрене истрагу о томе како је дошло до ове кампање према „грађанину Јанковићу”. А нарочито како је и по чијем формалном или неформалном налогу његов досије клизнуо из места на ком се налазио, ко је копао по њему и ко га је дотурио одређеним медијима. И ту не сме бити никаквог заташкавања или изузетка у смислу, „да се не ради о мени, ја бих затражио итд.”. Обавезан је да то тражи и да на томе инсистира. Управо због одбране елементарних принципа и очувања каквог-таквог поверења у државу и њене институције. Тачније, управо због онога због чега је у његову одбрану, а на ужас и изненађење разних „бициклиста”, последњих недеља стало – за српске прилике – тако много тако различитих људи, независно од њихове политичке или идеолошке оријентације. Извор: Политика
