Правда

Како је Кси Ђинпинг пре пар година рекао Владимиру Путину, руско-кинески односи су најважнији билатерални односи на свету и најјачи међу великим силама. Прошле недеље на кремаљској Паради Победе њихове везе су у великом стилу још једном потврђене. Неки посматрачи одбацују тезу да је реч о партнерству, наводећи да се пре ради о „осовини разумевања“ или „шаради другарства“. Други указују на све већу асиметрију моћи између две земље и изражавају сумњу да ће Русија прихватити да се потчини Кини. Неки чак мисле да су две земље осуђене на конфликт због кинеског уплива у Централну Азију или услед сукоба око нафтих и гасних испорука. Кинески националисти нису заборавили своје изгубљене територије, уступљене царској Русији под „неправедним уговорима“. Дакле, значај прошлонедељног зближавања је предмет дебате. Једна од њених важнијих димензија мора бити све већа улога званичних медија у обликовању историјске свести и изградњи друштвених ставова. Обе велике силе проводе импресивне пропагандне активности у Централној Азији, које креирају добро образложене, али емотивне националистичке „истине“. Гилбер Розман је објаснио како се руски и кинески наративи на одређен начин преплићу. Тамо где се подударају заједнички ставови се утврђују деловањем медијске апаратуре обе државе. На пример, иако се комунистичко искуство две нације значајно разликује, Путина и Ксија спајају дубоки корени социјалистичке солидарности, који алудирају на патриотску жртву радника-војника-хероја који се бори против империјализма, фашизма и хегемоније. Обе земље имају традицију месијанских лидера, који подсећају своје поданике (или „другове“) на трансцендентну мудрост и сигурност патријархалне владавине.

Кинеско уживање у Путиновом спектаклу

Тачке историјских размимоилажења између две земље се пажљиво игноришу, док се нагласак ставља на заједничке проблеме. Није тешко уочити мете беса у њиховој зајединичкој историји. Москва и Пекинг су снажно негодовали приликом интервенције НАТО на Балкану, противили се америчкој авантури у Ираку и заједно изражавају сумњу у умешаност Запада у „обојене револуције“. Такође, Јапан је њихов архинепријатељ. Заједно настоје да успоставе мултиполарни светски поредак. Кинеска јавност ужива у спектаклу Путиновог супростављања Западу у Украјини. Његова вртоглава популарност није ништа мања у Кини него у Русији. Званично, руски и кинески грађани имају симпатија једни за друге. Четвртина Кинеза већ сад види Русију као свог најближег пријатеља. Две земље могу много да помогну једна другој кад се ради о колективној и заједничкој безбедности. Такође, економије су им потпуно комплементарне. Као што је један кинески аналитичар грубо срочио на једној од скорашњих конференција, „Русија је богата ресурсима, а ми их немамо много; ми се индустријализујемо док се Русија деиндустријализује“. Дмитри Тренин сматра да је Путинов разлаз са Европом коначан и да је Русија сада привржена идеји „велике Азије“. Али овај регион ће постати кинеска „сфера утицаја“. Туриста у данашњем Владивостоку би једва препознао да се ради о руској територији. Односи међу елитама могу бити добри, али су друштвена расположења све хладнија дуж целе границе. Упркос неспорној снази њихових преплетених националних митологија, не постоји много комерцијалног поверења или грађанске интеракције уколико не рачунамо неми и једносмерни транспорт кинеске робе на царинским прелазима. Руске и кинеске елите не сањају једне о другима; њихов новац и њихове породице су одлетели на Запад. Веома је проницљива приватна опаска једног татарског професора који је рекао да „Русија има само три ствари које је повезују са Кином: дугу границу, комунистичку историју и заједничког непријатеља“. Америка је огледало у односу на које оба друштва траже своје компаративне идентитете, при чему Русија себе види као пркосног, моралног и поносног нуклеарног вршњака, док Кинези сматрају да су племенита империја која преузима светско лидерство од хаотичног Вашингтона. Али званична кинеско-руска парадигма не оставља простор за било каква унакрсна преиспитивања. Узевши у обзир гомилу бесмислених нуклеарних силоса на Арктику, јасно је да Путин схвата да САД можда могу да подрију његову владавину, али да реално не могу да повреде интегритет његове моћне нације. Са Кином ствари стоје обрнуто. Путин води борбе на западном фронту, решавајући акутне проблеме, док важна источна питања остају у позадини. Узевши у обзир руске и кинеске пројектоване трајекторије моћи, свака будућа алијанса би, Бизмарковим речима, имала јахача и коња. Али доста са предвиђањима. Истина је да постоји велика неизвеснот по питању даљег развоја њихових односа, а разлог је једноставан: Русија је предвођена једним човеком, а у последње време се, са све више сигурности, то може тврдити и за Кину. Парадокс стабилности је у томе да успешне епизоде у таквим структурама – у којима је моћ веома уско концентрисана – могу бити веома крхке. Прошле године Путин је Казахстанце упитао: „Можемо ли очекивати нову Украјину уколико Назарбајев напусти председнички кабинет?“ Исто је могао да се запита о последицама његове оставке. Ствари могу радикално да се промене кад врховни комадант напусти функцију. Под владавином новог лидера наративи могу врло лако да се промене у складу са његовим спољнополитичким погледима на свет. На крају крајева, колико људи је предвидело кинеско-совјетски разлаз у шездесетим, Никсоново отварање ка Кини или пад Берлинског зида? Баланс моћи међу великим силама тешко је променити, и нове снаге и јужне претње по кинеско-руске односе могу временом да се појаве. Кси је можда у праву да су Кина и Русија, више него било ко други, осуђене једна на другу, али разлог томе је што је њихов однос толико непредвидив.

Прочитајте још:СТАРАЦ АНАТОЛИЈ: Када у Русији буде Цар онда ће Косово и сва Србија бити са нама! (ВИДЕО)Амерички аналитичар унапред најавио сукоб у Македонији: Ево шта предвиђа за Србију

Извор: The National Interest, Нови Стандард