Правда

У Другом светском рату на простору бивше Југославије није било стране која није чинила злочине, није било војске која може да каже да је чистих руку прошла кроз тај сукоб, било на страни победника, било на страни поражених. Изгледа да једино што партизане одваја од четника јесте то што су ови потоњи или сарађивали са окупатором и усташама, или се нису трудили да се против њих боре, што му дође на исто. Кажемо да тако изгледа зато што су се поједини партизани, свакако не сви, својски трудили да по бруталности не остану дужни ни усташама нии Југословенској војсци у отаџбини. Ово се називало “лева скретања”, док су то антикомунисти називали “црвени терор”. У питању су били злочини радикалних и екстремних елемената унутар партије и партизанске војске, који су били мотивисани борбом против петоколонаша (Ђиласова директива из августа ’41. тражи истребљење свакога ко чак и изговори реченицу “још није вријеме, треба причекати”), као и класном борбом, у прве две године рата; комунисти нису убијали због етничке припадности, као усташе и четници, али то ни на који начин не оправдава злочине. Када је руководство партије на челу са Брозом схватило да се таквим методама рат не може добити, и да револуционарна борба против политичких непријатеља не може да се дешава паралелно са борбом против окупатора јер покрет никада неће достићи масовност која је неопходна за победу, са тим се махом престало, а они који су били истакнути заговорници ове тактике су вербално осуђени, упркос томе што је тешко поверовати да врх партије то није одобрио. Ипак, није се престало у потпуности. Хајде да видимо шта се то све 45 година скривало од југословенске јавности, а да се не тиче осветничког покоља на Блајбургу.   Вероватно најстрашнија од свих прича на ову тему је она од које би требало и да се почне. Наиме, на Бадњи дан 1942. године црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крсту (дакле, убили су и недужног пса, иначе верног пријатеља породице Мандић која је ту такође страдала), те оставили натпис “ово је пасје гробље” Четнички мајор Јоксимовић је неколико месеци касније овако описао ископавање тела: “Пред тим језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића. Све у свему, прави пакао на земљи, у који су дотерани и у коме су страдали праведници, Срби православне вере и национално опредељени. То су били људи из свих друштвених редова, од судије до обичног радника. Њихова је једина ‘грешка’ била што нису прихватили безбожнички комунизам“. На основу зборника докумената Недићеве квислиншке владе, који су у Југославији објављени 1965. године, помиње се бројка од око хиљаду људи које су у Србији убили комунисти у периоду пре јесени 1944. године. Милета Симић у књизи “Хроника Малог Пожаревца” ово пише о злочину Космајског партизанског одреда који је почињен у селу Мала Иванча, у ноћи између 15. и 16. децембра 1943. године: “Учитељице Кристина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић Шуца, Божидарка Дамњановић Кика, Добривој Милићевић Вучко, учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налази на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна”. Што се тиче “левих скретања” у Херцеговини, бивши партизан и официр Југословенске народне армије др Саво Скоко је објавио књигу под насловом “Крваво коло херцеговачко 1941-1942″. С обзиром да обим злочина не дозвољава да се сваким случајем бавимо појединачно, поменућемо само неке. Скоко спомиње да су 23. децембра 1941. године у манастиру Дужи комунисти убили три стара руска калуђера који су 1917. године избегли од бољшевичког терора, и то тако што су их натерали да сами себи ископају гробове, након чега су их убили хладним оружјем и опљачкали манастир. “Крваво коло” које се налази у наслову књиге и овог текста односи се на злочин Првог ударног батаљона, формираног са циљем борбе против класних непријатеља, који је почињен на Радачком Бријегу када су партизани стрељали 21 сељака под оптужбом да су учествовали у убиству Ђоке Путице из заседе, који је у тренутку смрти обављао функцију команданта Оперативног штаба за Херцеговину. Скоко тврди да су после овога, пред великим народним збором, партизани око убијених заиграли коло. У самом ондашњем извештају НОВЈ о овоме пише: “Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита”. Идентичне злочине можете пронаћи у Црној Гори, на коју се Херцеговина наслања. Вероватно би требало споменути и кршење Женевске конвенције, коју практично нико није ни поштовао у Југославији, па тако ни партизани. Народноослободилачка војска је рецимо након заузимања Бихаћа почетком новембра 1942. године стрељала 130 заробљених усташа и 130 четника, иако су у питању били ратни заробљеници. Око два месеца касније, када су заузели Крашиће, од 233 заробљених усташа, стрељали су 192. О свему томе су јединице на терену регуларно обавештавале Врховни штаб.

Прочитајте још:Нереди у Чешкој: Ухапшено 57 људи на скупу анти-ЕУ странке, која подржава српско Косово!ДЕСНИЧАРИ НАЈАВЉУЈУ ХАОС: 9. маја ћемо срушити режим Ангеле Меркел!

Након капитулације Италије, хрватски четници о којима смо такође писали, заузимају острво Лошињ почетком септембра 1943. године и успостављају везу са савезницима (у луку чак пристаје и једна британска подморница). Крајем тог месеца их нападају партизани и масакрирају. О томе је пуковник мр Велимир Иветић, архивски саветник Војноисторијског института у Београду, написао чланак за “Војноисторијски гласник”. Између осталог, пуковник Иветић је написао: “Заробљени припадници ЈВуО убијани су на најбруталнији начин, али су их углавном клали и бацали у море. Резервни поручник Антон Шустер из Сушака узвикнуо је пред мештанима ‘Живјела Југославија!’ и замолио да пренесу краљу Петру Другом да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију. Поједини мештани су негодовали, те је ликвидација настављена на палуби једног од партизанских бродова, а лешеве су такође бацали у море”. Извор: Телеграф